Iako se sve više preispituju i u mejnstrim krugovima, mjere štednje i dalje predstavljaju dominantno i gotovo samorazumljivo rješenje izlaska iz krize. Među raznim aspektima legitimiranja njihova provođenja ideološki se ističu: suspenzija demokracije radi efikasnosti i kolektivizacija odgovornosti. Ta dva obrasca legitimiranja se na interesantan način prelamaju i u srpskom političkom kontekstu.

Ne mora niko dodatno pojašnjavati koji su socijalni efekti mera štednje, oni su očigledni na nivou svakodnevice. Ako bismo sve te socijalne efekte koji se javili u zemlji u kojoj se sprovode mere štednje pak morali nekako da uopštimo, čini mi se da se priroda tih efekata podudara sa prirodom posledica neoklasične ekonomije, kao šireg opsega ekonomskog mišljenja koje je izrazio Kostas Duzinas: “Neoklasična ekonomija je jaka ideologija sa toksičnim efektima.” Iza tih (toksičnih) socijalnih efekata i ekonomskih modela koje ih izazivaju, stoji dakle čitava institucionalna i ideološka mašinerija. Bez osvrtanja na socijalne efekte mera štednje jer je svima od radnika i penzionera do trudnica i roditelja dece u vrtićima jasno kakvi su ti efekti, u ovom tekstu pozabaviću se političkim, odnosno ideološkim poljima na kojima se, ideološkim manevrima, legitimiše sprovođenje mera štednje i sofisticirano univerzalizuje interes profita.

Politički teren na kom se pripremaju setovi zakona kojima se sprovodi politika štednje ovde će biti (ograničeno) analiziran kao dvodimenzionalan. Prva dimenzija tiče se odsustva demokratske prakse i vladavine procedura, odnosno “jezičke igre” sa terminom “demokratski deficit”. Druga dimenzija tiče se identitetskog pitanja i jake uloge kolektivnog i “nacionalnog” u procesu (pokušaja) legitimizacije mera štednje. Obe dimenzije biće promatrane najpre u sklopu šireg konteksta, a onda i konteksta Srbije.

Demokratski deficit

Često se u javnim raspravma može čuti, čak i iz birokratskih krugova, iz Brisela ali i ostalih centara evropskog “projektnog predloga”, da se u čitavoj Evropi naselio “demokratski deficit”. Već desetak godina, a pogotovo od 2008. godine naovamo traje proces medijskog plasiranja smirujućh informacija da su radovi na saniranju demokratskog deficita u toku. Međutim, sindromi koji su se pojavili sa vladama Papademosa u Grčkoj ili Montija u Italiji predstavljaju suštinski deo evropskog projekta, pre nego li njegovu anomaliju. Naime, ekspertske vlade u dvema pomenutim državama za cilj su imale “privremenu suspenziju demokratije” kako bi se ponele odlučno, pa sprovele “što se sprovesti mora”. Pokazan je zavidan stepen decizionističke vrline u tom trenutku. Ipak, ono što se zapravo dogodilo jeste suspenzija vladavine jedne vrste procedura, zarad podupiranja nove vrste procedura. Zajedničko obema erama dominacije proceduralnog delovanja je stanje odsustva demokratije i svođenje demokratije na ono što se često očitava kao “demokratska procedura”.

U vremenu pre krize tim je demokratskim procedurama nedostajalo sadržaja demokratskog odlučivanja, pa ono nije bilo vreme demokratskog deficita već odsustva demokratije i njeno svođenje na demokratske procedure. U današnjem vremenu kada kažu da vlada era “demokratskog deficita”, odnosno suspendovane demokratije zarad donošenja brzih i preko potrebnih mera za “ekonomsko ozdravljenje”, zapravo je na delu eksplicitniji vid odsustva demokratije, odnosno eksplicitniji vid vladavine procedura. Te procedure kao i u prethodnom slučaju, obezbeđuju uslove reprodukcije određenog klasnog interesa i dominacije. Ovakva “krizna” artikulacija klasne dominacije predstavlja se kao “demokratski deficit” kako bi bez otpora stvari bile vraćene na stari, manje eksplicitan vid te dominacije – što se očitava iz jezičke konstrukcije “izlazak iz krize”.

Kada je reč o Srbiji iz koje dolazim, situacija je preslikana. Čitav set zakona kojima je obezbeđen pravni okvir za implementaciju mera štednje donesen je u skladu sa faktičkim stanjem (eksplicitnog) odsustva prakse demokratskog odlučivanja. Što se tiče parlamentanih rasprava između vladajuće strukture i one koja u performansu zvanom predstavnička demokratija glumi opoziciju, indikativno je to što se odsustvo demokratskog odlučivanja pre vidi iz nastupa opozicije nego vladajuće većine. Ne slažući se sa smanjenjem penzija i plata u javnom sektoru, poslanici opozicije pretplatili su se na pozivanje na vladavinu prava, ukazujući pre i iznad svega na protivustavnost navedenih mera štednje. Drugim rečima, mere štednje pogrešne su ne sa strane potpunog razilaženja sa demokratskim odlučivanjem, odnosno saglasjem narodne većine sa merama štednje (što znači jasnim odsustvom legitimiteta), već sa stanovišta pravnih regulativa koje već po sebi, nisu usklađene sa principom demokratskog odlučivanja i potrebama ljudi.

Delegiranje krivnje

U vreme eksplicitne manifestacije razilaženja demokratije sa načinom na koji se u Srbiji vlada, opozicija kao da, strahujući za položaj čitave klasne strukture kojoj zajedno sa pozicijom i sama pripada, zapomaže da se nove procedure antidemokratskog i usko-interesnog odlučivanja ne uvode pre nego se stare (pravno-legalistički) izmene. Srbijanska opozicija zna šta radi. Vreme krize je uvek ono vreme u kom dezintegrisani skup individualnih neposlušnosti može postati integrisanim otporom koji univerzalizuje partikularitete nekadašnjeg skupa individualnih neposlušnosti. Stoga i vlada i opozicija sa oduševljenjem gledaju na proteste zbog podignutih poreza na imovinu u Negotinu ili štrajk advokata zbog notara, pa čak i na usamljene proteste prosvetnih radnika. Neposlušnost koja projektuje uske (privatne) interese postaje hipokritična neposlušnost i kao takva je bezopasna po sistem. Ukoliko se pak desi da otpor dobije univerzalnije obrise, tu je dobar stari koncept “podeljenog suvereniteta” kojim se onda sav bes preusmerava izvan granica zadate teritorije. Ako ni to ne upali, onda se polako smanjuju efekti ideoloških igrarija: od podeljene krivice između domaćih i struktura međunarodnih finansijskih institucija, prema promeni ličnog opisa “neprijatelja”. Ako su do juče to bili domaći političari, eksperti Međunarodnog monetarnog fonda ili strani političari, “krivci” preko noći postaju imigranti ili neke od manjinskih skupina koje “liče” na imigrante. Tako se umesto progresivne promene, dogodi uspon neofašističkih tendencija. U tom scenariju, istorijski je potvrđeno, sistem ostaje neokrnjen.

Drugi politički teren na kom se priprema set zakona kojima se sa jedne strane mere štednje legalizuju, dok se sa druge njihova nelegitimnost vešto prikriva, tiče se kolektivizacije krivnje. Čudno je to, pogotovo na postsocijalističkom prostoru na kom je juče transformisan socio-ekonomski sistem iz nekada socijalističkog u liberalno-individualistički. Da objasnim.

Srž ideološke potpore slobodnom tržištu je jedinka i njen privatni interes. Skup privatnih interesa trebalo bi da obezbedi optimalan ishod za čitavo društvo. Nasuprot “uljuljkanoj” ličnosti iz perioda socijalne države, na buđenje je pozvana “odgovorna” i preduzimljiva ličnost. Bez težnje ka jednakoj ili pravednijoj inicijalnoj distribuciji, ali i bez pokušaja ublažavanja posledica nejednake distribucije putem redistribucije, svaka od strukturnih pozicija unutar društveno-ekonomske hijerarhije smatrana je ličnom odgovornošću. Zbog toga su se svi oni kojima strukturni polažaj ne dozvoljava pomicanje sa dna socijalne lestvice, osetili odgovornim za sopstveni položaj. Individualizacija krivice za manjak benefita pratila je individualizaciju zasluga za sticanje bogatstva. Struktura kao ona koja svojim institucionalnim mehanizmima kao i zakonskim regulativama utiče ne samo na faktičko stanje već i na stanje svesti jedinki unutar društva, precrtana je sa liste determinanti socio-ekonomske dinamike.

Kolektivizacija odgovornosti

Međutim, sa eksplozijom uzrokovanom unutrašnjim kontradiktornostima same strukture, polako je napuštena i logika self-made čoveka, odnosno logika individualizma i individualne odgovornosti. Preko noći, za ekonomsko stanje nisu krivi oni koji ekonomskim procesom upravljaju, već su krivci postali svi. Za stanje u Grčkoj nisu krivi samo PASOK i Nova Demokratija i klasa koja se o njihovoj četrdesetogodišnjoj vlasti okoristila, kriv je ceo grčki narod. Eksterno, svi Grci su viđeni kao lenji, a vrlo brzo je Grčka elita internalizovala ovakvu spoljnu projekciju. Dok sistem radi uspešno za one za koje je inače i ustrojen, svako je odgovoran za sebe. Svako je zaslužan individualno, svako je za sebe kriv za neuspeh. Međutim, kada se sistem uruši pod težinom sopstvenih kontradikcija, odgovornost postaje kolektivna. “Svi smo mi u ovome” postaje novim vodećim sloganom u vremenu krize. Shodno tome, mere štednje koje najviše pogađaju one na socijalnom dnu, opravdane su jer je njihovom “neuspehu”pridodat neuspeh buržoaske klase. Oni snose teret krize za koju nisu odgovorni jer je uspeh ostao individualan, ali je krivica (elite) kolektivizovana. Legitimizacija kolektivizovane krivice za krah neoliberalne ekonomske agende tako se oslanja na stari liberalni oslonac, odnosno na naciju. Iz perspektive nacije, svaka je žrtva opravdana, s tim što je interes nacije zapravo sinonim za interes samo jedne klase.

Kao i u prethodnom slučaju, Srbija u potpunosti odgovara opštem opisu stanja, samo što pomalo naginje i ka parodiji na to stanje. Uzmimo u razmatranje samo poslednjih nekoliko dana protekle godine. Najpre je potpredsednica vlade Kori Udovički na konferenciji za novinare rekla da “svi moramo da zbijemo redove u 2015. godini”. To je ista ona ministarka koja je 2002.godine kada je bila zadužena za sektor energetike u vladi Zorana Đinđića svoju podršku poskupljenju struje potkrepila izjavom da “penzioneri koji ne mogu da plaćaju struju mogu da prodaju svoje velike stanove”. Tokom prvog ministarskog mandata ona je bila uklopljena u sistem individualne krivice (ako nemate da platite, šta ću vam ja), dok je već u svom drugom ministrovanju u vreme krize, odgovornost “odozgo” prelila na socijalno dno poručivši implicitno: “svi smo mi u ovome”. Da šizofrenija srbijanskog političkog života dosegne granice parodije na tužnu stvarnost pobrinuo se premijer Vučić, koji je na prednovogodišnjoj konferenciji za štampu izjavio ni manje ni više, nego da je Srbija “zvezda u usponu”. Kad prosečna radnica ili radnik pogleda oko sebe, ova izjava nalikuje nekakvoj zvučnoj fatamorgani. Sa druge strane, ona vrlo eksplicitno demonstrira mehanizam legitimizacije mera štednje kroz ideologiju “pozitivnog razmišljanja”. Njena poruka je jasna: još malo zbijanja redova deli nas od toga da “zvezda u usponu” postane šampion. Da se poslužim citatom iz jednog domaćeg filma, “Srbija nezadrživo srlja u progres…”