U želji da se obračuna sa kritikama neoliberalizma, Mijat Lakićević u tekstu „Bez (neo)liberalizma nema kulturnog napretka“ na najbolji način demonstrira upravo ono što želi da kritikuje –on nam ne nudi ozbiljne kvalifikacije, obrazloženje, niti argumente: gomile floskula svedoče o zaslepljenosti autora liberalnom ideologijom. Ipak, potrebno je prokomentarisati određene teze koje je autor izneo, kako bi javnost imala priliku da ove probleme sagleda i van okvira ovog pamfleta.

Na početku treba analizirati tvrdnju da „nečeg takvog kao što su liberalizam i neoliberalizam u Srbiji nije ni bilo“. Dobro je da imamo napisanu Kratku istoriju neoliberalizma,[1] pa iz nje možemo videti šta bi to bile karakteristike neoliberalne države. Forsiranje privatnog vlasništva je jedna od njenih osnovnih karakteristika, a ako uzmemo u obzir tokove privatizacije u Srbiji od početka 1990-ih, slobodno možemo reći da je ovde privatno vlasništvo favorizovano (treba primetiti da imamo Agenciju za privatizaciju, a nemamo Agenciju za kolektivizaciju).

Vladavina prava je bitna za svaku državu, a sudeći po tome da se svaka vlast od 2000. zalagala za uspostavljanje pravnog okvira koji omogućava deregulaciju i ide u korist krupnom kapitalu, možemo reći da je takva država neoliberalna. Promovisanje, stvaranje i jačanje institucija slobodnog tržišta i slobodne trgovine – otvorena je berza, potpisani su mnogi sporazumi o bescarinskoj trgovini, trudimo se da uđemo u Svetsku trgovinsku organizaciju – i to je neoliberalno. To nije sve: kako bi Srbija bila „konkurentna“ na svetskom tržištu, ona mora postići „dobru poslovnu i investicionu klimu“, što pokušavaju i sve druge neoliberalne države, pa se ulazi u kompeticiju.

Tako neoliberalna država neprekidno sprovodi reforme koje su najčešće uperene protiv radnika i radnica, a idu u korist privatnom kapitalu; u najnovijem talasu, to su zakoni o radu i štrajku, zakon o stečaju, zakon o privatizaciji. Još jedna od karakteristika neoliberalizma je strah od demokratije, pa se zato forsira vladavina eksperata i elita. Takvih je dosta u sadašnjoj vladi, pa mislim da možemo reći da je Srbija neoliberalna država.

Zanimljivo je i da se neoliberali zalažu za individualne slobode, ali ipak neoliberalna država čini sve da spreči udruživanje individua u jake kolektivne institucije; slabost sindikata u Srbiji je dobar primer uspeha neoliberalne države na tom polju. Neoliberalna država iz udžbenika zapravo nigde ne postoji, ali rekao bih da je ovo što imamo u Srbiji standardna količina neoliberalizma. Očigledno je da Mijat Lakićević nije zadovoljan tom količinom, ali to je već frustracija nad sopstvenim neuspehom.

On je lepo primetio da ljudi „kakvog god zanimanja i bilo koje starosne dobi, od studenta do penzionera“ kritikuju neoliberalizam. To je istina: danas je u Srbiji malo ljudi koji su zadovoljni svojom životnom situacijom i veliki broj njih, ispravno, detektuje neoliberalizam kao sistem koji je proizveo lošu situaciju. Međutim, gnev branitelja neoliberalizma u ovom konkretnom slučaju su izazvale kritike koje dolaze od ljudi iz sfere kulture i umetnosti, pa je navedeno nekoliko citata preuzetih iz medija.

Bez obzira da li i u kojoj meri se slažemo sa onim što je izrečeno u tim citatima, u oči upada da nisu navedeni ni izvori ni imena ljudi koji su izneli te kritike, nego su „prosto uzeti kao paradigma, kao primer i obrazac mišljenja koje danas dominira u javnom „diskursu“ Srbije“. Ovim potezom se zauzima pozicija tipična za liberale: ja, superiorni komentator, sada ću sve objasniti vama, rulji nezadovoljnika koji kritikujete. To nije bilo dovoljno, pa se isticanjem nekoliko primera dodatno opominju oni umetnici i kulturni radnici koji iznose političke stavove i kritikuju sistem. Pominju se Šekspir, Leonardo i Mocart kojima „nije padalo na pamet da komentarišu aktuelna politička i ekonomska zbivanja“.

Dakle, Lakićević u ključu prilično zastarelih i prevaziđenih modernističkih koncepta o podeli društva na odvojene sfere, od umetnika zahteva da se ne mešaju u politiku, pošto to valjda nije za njih: nije im potrebno niti su oni za to sposobni. Osim toga, primeri koje je naveo u stvari ne idu u prilog njegovoj tezi. Šekspirovi komadi se danas na mnogim scenama izvode upravo kao komentari na aktuelna politička zbivanja, dok je marksistički reditelj i pisac Bertold Breht upravo na Šekspiru zasnovao neke od svojih koncepata. Leonardo je, na primer, svoj doprinos dao u slikarstvu, skulpturi, arhitekturi, muzici, matematici, inženjerstvu, inovacijama, anatomiji, geologiji, kartografiji, botanici i pisanju.

Čitav svet je u sred teške ekonomske krize, a vladajuće političke i ekonomske elite ne ulivaju poverenje kada tvrde da će uskoro biti bolje. Tako su i u Srbiji sve političke stranke kompromitovane, ili sudelovanjem u restauraciji kapitalizma, ili podržavanjem nastavka neoliberalnih reformi koje su i dovele do teške situacije. Prvi korak da se prevaziđe ova „bezalternativnost“ jeste da se što veći broj ljudi uključi u kritiku aktuelnog sistema i pronalaženje rešenja za njegovo prevazilaženje. Uloga umetnika i kulturnih radnika u tome može biti velika.

Kulturna i umetnička produkcija svoj značaj dobijaju u javnoj sferi. Njihova uloga nije samo da budu „udobna fotelja za opuštanje umornog biznismena“, kako bi promoteri liberalizma želeli, već upravo suprotno: poželjno je da oni igraju aktivnu ulogu u aktuelnim polemikama. Osim što nam umetnost može pomoći da razumemo realnost koja nas okružuje, ona nam može omogućiti i razvoj imaginacije za pronalaženje alternativa. Pored ovoga, važno je i da sami umetnici govore o političkim i ekonomskim problemima, a naročito o sopstvenom materijalnom i radnom položaju.

Upravo u delu teksta u kojem piše o materijalnom položaju umetnika, Mijat Lakićević upada u konfuziju. Navodno su kapitalizam i globalizacija omogućili bolji položaj umetnika tako što su materijalnu proizvodnju oslobodili balasta prirodnih resursa i kapitala, što je otvorilo prostor za široku upotrebu kreativnosti i inovativnosti umetnika. U prilog novootkrivenoj važnosti kreativnosti trebalo bi da ide i teško razumljiva tvrdnja da „značaj novca u ekonomiji nikada nije bio manji nego u današnje vreme“ (teško mi je da zamislim da odem u prodavnicu i razmenim kilogram kreativnosti za hleb i mleko).

Pored toga, kaže Lakićević, blagodeti interneta pružaju mogućnost za beskrajno širenje kreativnosti umetnika. Tu se nekako ponovo pominju isključivo kreativni „geniji“ („Šekspir, Servantes, Mikelanđelo, Leonardo, Van Gog, Betoven, Mocart i stotine drugih umetnika“) koji su „živeli skromno, najčešće jedva sastavljali kraj s krajem, a svojim naslednicima su često ostavljali dugove“. Srećom, postoji olakšanje – to je bilo nekada; danas zahvaljujući neoliberalnom kapitalizmu umetnici žive mnogo dobro „i ne samo da veliki broj vrhunskih svetskih umetnika bukvalno pliva u bogatstvu, nego i, opet bukvalno, milioni onih „prosečnih“ žive daleko iznad svetskog i nacionalnog proseka“. Veliki protesti umetnika u celom svetu (najčešće u najrazvijenijim kapitalističkim državama) govori da ovako nešto postoji samo u neoliberalnom la-la lendu te da je stvaran svet oko nas sasvim drugačiji.

Položaj umetnika u neoliberalnoj Srbiji nije ni najmanje povoljan. U septembru 2013. godine prosečna zarada u sektoru umetnosti je bila 38.140 din,[2] odnosno ispod republičkog proseka. Mladi, neetablirani umetnici su u najtežem položaju: 66,2% njih izdržavaju roditelji, 54,9% se bavi i drugim zanimanjem kako bi popunili budžet, dok 76,1% mladih umetnika nema dovoljno sredstava da nabavi materijal za rad.[3] Zanimljivo je da i pored toga oni i dalje produkuju svoje radove, i dalje postoje izložbe, koncerti, predstave. Jedan od razloga za ovakvu situaciju leži u činjenici da se, pre svega u sistemu umetničkog obrazovanja, ali i u institucijama i medijima (u Lakićevićevom tekstu na primer) i dalje reprodukuju devetnaestovekovni, liberalni koncepti umetnosti. Po tim premisama, umetničku produkciju pokreće nesputana kreativnost nadarenih individua koje su, navodno, uvek spremne da se angažuju radi stvaranja novog i zanimljivog estetskog doživljaja.

Zahtevanje „kreativnosti” u neoliberalnim strategijama, koje se tiču kulturne produkcije i distribucije, obrazovanja i nauke, a sve češće i drugih delatnosti – zapravo služi prikrivanju eksploatacije i samoeksploatacije kojima su izloženi radnici i radnice u tim oblastima. Mogućnost da se govori o stvarnim radnim odnosima i da se vodi borba za radnička prava ostaje zarobljena iza kreativnosti, koja se ne vidi kao rezultat nečijeg rada, već kao ispoljavanje nekog nesvesnog unutrašnjeg poriva. Još 1936. godine, grupa beogradskih umetnika je napisala: „Pogrešnim tumačenjem umetnikovog rada kod nas, stvorilo se netačno uverenje da je umetnik biće van društvenog procesa rada i društvenih ekonomskih odnosa. Međutim, neosporno je da je rad umetnika uslovljen ekonomskim odnosima društva. Čak i oni koji su tvrdili i uveravali da se iz bede „rađa genije“, ako se malo nadnesu nad stvarnost, i ako nisu profesionalni iluzionisti, morali bi videti jasno da umetnik ima sve ljudske bitnosti – da jede, da radi, da živi.“[4]

Učinak neoliberalnih strategija je i fleksibilizacija rada kojoj su radnici u kulturi izloženi kroz forsiranje kratkoročnih ugovora o radu (autorski ugovor i ugovor o delu), čime se rizik i odgovornost za proizvodni proces prebacuju sa onoga koji nudi posao na samog radnika. Od umetnika ili radnika u kulturi se očekuje da sam obezbedi posao, sredstva za rad, kao i da sam organizuje proizvodni proces. U okviru koncepta fleksibilnog rada, radnik na sebe prihvata obaveze koje bi trebalo da ispunjava njegov poslodavac.

Ovo nije ništa apstraktno; recimo da je vaše osnovno sredstvo za rad laptop (na njemu pišete, dizajnirate, projektujete) – šta se dešava ukoliko se on pokvari? Popravku ili kupovinu novog laptopa neće pokriti vaš poslodavac, već ćete morati sami da uložite novac u to. Kulturna produkcija je uglavnom bazirana na principima projektnog finansiranja i rada, u kojem je radni odnos najčešće nerešen, a čak i kada rade na nekom projektu, umetnici i radnici u kulturi su istovremeno na tržištu rada, neprekidno zaposlivi, ali nikada zaposleni.

Postoji stalni pritisak da se unapred moraju obezbediti sledeći angažmani, kako bi se osigurali materijalni uslovi za život. Rezultat je potpuni gubitak bilo kakvog jasnog ritma života; ne znate kada vam je i koliko dugo radno vreme, a čak i kada imate dovoljno novca, odmor je teško planirati. Ovakav položaj, koji se do sada vezivao za honorarne radnike („kreativne“ i „inovativne“ radnike u kulturi, nauci, medijima, IT industriji), ukoliko se usvoje najavljene izmene u Zakonu o radu, od anomalije može postati pravilo za radnike u mnogim drugim delatnostima.

Na kraju možemo reći da je krajnje vreme da se (neo)liberalni promoteri suoče sa katastrofalnim učincima sistema koji su stvorili i kojim upravljaju, a sa druge strane umetnici bi trebalo da počnu da glasnije kritikuju takav sistem.

 
Autor radi u sektoru kulture i član je Kontekst kolektiva od 2007.


[1] David Harvey, A Brief History of Neoliberalism, Oxford University Press, 2005.
[2] Republički zavod za statistiku.
[3] Statistički podaci preuzeti iz istraživanja “Poboljšanje statusa mladih neafirmisanih umetnika” koje je sprovela Mirna Gavrilov 2010. godine, u izdanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka.
[4] Motivi bojkota “Cvijete Zuzorić” – zahtevi umetnika, Beograd 1936; dokument iz Istorijskog arhiva Beograda.