Neda Đorđević razgovara sa aktivistkinjom i autorkom Anom Vilenicom o pogubnom uticaju seče javnog sektora, mera štednje i novog radnog zakonodavstva na žene u Srbiji.

Ana, hvala ti na razgovoru. Čitala sam zbornik radova Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma koji si ti uredila i ostala sam njime veoma impresionirana. U ovom razgovoru sam htela da ti postavim par pitanja o novim merama štednje i kako će one uticati na žene u Srbiji. Za početak, krajem aprila stigla je vest da su nove gradske vlasti u Beogradu smanjile naknade za porodilje. To je možda samo vrh ledenog brega. Koje će još usluge namenjene prvenstveno ženama trpeti zbog štednje? Kakav će efekat štednja u raznim opštim javnim uslugama imati na žene?

–Žene su uvek bile u prvim linijama onih koje najgore pogađaju kapitalističke krize. Tradicionalno, u najvećem broju žene uskaču tamo gde se državna pomoć povlači. Žene su takođe i u većem broju korisnice svih javnih usluga, a posebno onih koje se tiču brige o deci. Smanjenje naknada za porodilje samo je deo projekta smanjenja svih socijalnih davanja i deo procesa demontiranja sistema opšte socijalne i zdravstvene zaštite koji je postojao u socijalizmu u procesima strukturalnog prilagođavanja kojim se proizvodi kapitalistička periferija.

Kako bi razumeli specifičnost položaja žena u vreme mera štednji neophodno je sagledati mesto roda, koji zajedno sa klasom i rasom učestvuje, kao strukturalni i neodvojivi element, u reprodukciji kapitalističkog sistema. Kapitalizam je direktno zavistan od rada majki i patrijarhata. Reprodukcija roda je za kapitalizam važna zbog održanja indirektno tržišno regulisane sfere koju u velikoj meri čini reproduktivni rad koji se konstantno naturalizuje i čini nevidljivim, iako učestvuje u proizvodnji viška vrednosti za kapital. Reproduktivni rad se predstavlja kao individualna odgovornost i na taj način se izbegava deljenje viška vrednosti sa onima koji ga proizvode. S druge strane, reprodukcija roda omogućava održanje niskih troškova radne snage na tržištu rada. Tržište kažnjava žene jer su potencijalno majke, dok s druge strane omogućava obezvređivanje rada nege i brige na tržištu, rada koji se predstavlja kao tradicionalno žensko zanimanje. Takođe rod saučestvuje u proizvodnji rezervne radne snage ili armije proletarijata koja se po potrebi tržišta može izmeštati iz direktno tržišno regulisane sfere u indirektno tržišno regulisanu sferu i obrnuto.

U trenucima kapitalističke krize glavni mehanizam održanja opšteg sistema predstavlja povlačenje države iz svih javnih servisa koji omogućavaju naše živote, ali i individualizovanje odgovornosti u domenu reprodukcije. Ako govorimo o merama koje najdirektnije pogađaju žene potrebno je pomenuti, između ostalog, i ograničavanje besplatnog ginekološkog pregleda, koji je ključan za reproduktivno zdravlje žena i koji se sada može obavljati jednom godišnje, ali i novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja, koji nalaže uvođenje registra u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje za sve žene koje izvrše abortus, čime gube pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu. Ovaj zakon prvenstveno pogađa siromašne žene, ugrožava njihovu privatnost, uvodi kontrolu reproduktivnog ponašanja i omogućava je samo onima koji imaju dovoljno novca da za nju plate. Pritom, važno ga je sagledati u širem kontekstu demontiranja opšteg zakona o zdravstvenoj zaštiti koji se urušava uvođenjem zakonskih akata koji poseban fokus stavljaju na određene osetljive grupe kao što su deca i porodilje.

Žene, takođe, posebno pogađa smanjenje ulaganja u usluge vezane za brigu o deci. Sve manja ulaganja u državne vrtiće i smanjenje broja mesta za decu u ovim institucijama brige doveli su do povećanja cene u državnim vrtićima i povećanja broja privatnih vrtića, čija je cena na mesečnom nivou često viša od prosečne mesečne plate. Ova situacija primorava veliki broj staratelja da se oslanjaju na međugeneracijsku solidarnost ili neformalno tržište starateljskog rada, dok veliki broj žena biva primoran da se vrati tradicionalnim ulogama u domaćinstvu.

Na koji će način onda žene koje su zaposlene u javnom sektoru trpeti zbog mera štednje?

–Kada govorimo o situaciji u javnom sektoru vrlo je važno da razumemo o čemu se ovde zapravo radi. Kao glavni krivac za krizu izazvanu spoljnim dugom, ratom, privatizacijom, strukturalnim prilagođavanjima u proizvodnji periferije, predstavlja se „parazitski" javni sektor koji je potrebno smanjiti i prilagoditi, a većinu usluga uključiti u direktno tržišno regulisanu sferu proizvodnje, kako bi se kriza rešila. Ova perspektiva zasnovana je na ideološkim manipulacijama kojima se prikriva stvarno stanje stvari – a to je da mere štednje i restrukturiranje javnog sektora ne vode ka opštem boljitku koji se obećava, već pripremaju teren i omogućavaju privatizaciju javnog sektora, što vodi ka pogoršanju uslova rada, lošijem kvalitetu i poskupljenju javnih usluga, kao i odlivu javnog novca u privatni sektor.

Prema evropskim statističkim podacima veći procenat žena radi u javnom sektoru. U tom smislu, one su u ovom sektoru takođe prve na udaru mera štednje. Žene su prve koje u procesu restruktuiranja javnog sektora ostaju bez posla i najviše ih pogađa zabrana zapošljavanja u ovom sektoru. Sa merama štednje u javnom sektoru, zbog zabrane zapošljavanja, na tim mestima zaposlene žene postaju sve opterećenije, a usluge u institucijama koje vrše javne usluge postaju sve gore. Novi Zakon o radu i Zakon o PIO, koji su upravo usvojeni po ubrzanoj proceduri, uvode nove nepogodnosti za zaposlene kroz novu fleksibilizaciju zapošljavanja i otpuštanja, uvođenje poslova sa skraćenim radnim vremenom koji najviše pogađaju žene, povećanje godina radnog staža i starosti kao uslova za odlazak u penziju itd. S druge strane, žene-majke se ohrabruju da se nakon zagarantovana tri meseca porodiljskog odsustva vrate na posao, a uvode se i podsticajne mere kao što su pauze za dojenje, čime se relativizuje porodiljsko odsustvo. U pitanju je demontiranje sistema koji je ženama na tržištu rada garantovao određena materijalna prava.

Privatizacija javnog sektora imaće pogubne posledice za žene koje su u isto vreme najveće korisnice usluga javnog sektora i nositeljke ovog sektora kao radnice koje će u procesu transformacije postati zaposlenice privatnog sektora i time dospeti na metu novih oblika ozakonjenog maltretiranja od strane privatnika, kao što je neplaćeni prekovremeni rad.

Da li su mere štednje samo ekonomsko pitanje za žene ili se one na život žena odražavaju i na drugačije načine?

–Važno je razumeti da se u kapitalizmu ekonomsko pitanje ne može posmatrati odvojeno od drugih pitanja i da je na delu opšta supsumpcija svih aspekata života reprodukciji kapitala i kapitalizma. Kao što sam već podvukla, u pitanju je strukturalna povezanost koja reprodukuje društveni sistem u kome živimo. U tom smislu moglo bi se reći da postoje brojni mehanizmi kojima se rod reprodukuje, pa time i kapitalistički sistem, koji naizgled postoje zasebno. Na primer, proces retradicionalizacije doveo je između ostalog i do povećanja rodno zasnovanog nasilja koje je neodvojivi element reprodukcije rodne hijerarhije i periferijskog kapitalizma. U Srbiji rodno zasnovano nasilje eskalira poslednjih godina. Prema statistikama, svakih sedam do deset dana biva ubijena po jedna žena od strane svog partnera, bivših partnera ili rođaka. Regulativno rodno zasnovano nasilje usmereno je i na one neheteroseksualne orijentacije koje trpe fizičke napade i svakovrsne diskriminacije na osnovu rodne i seksualne orijentacije.

Vratimo se na trenutak na pitanje naknada za porodilje. Mediji javljaju da se ne radi samo o smanjenju naknada, već da se traže venčani list ili potvrda da porodilja nije u braku. Zašto je porodica toliko bitna u kapitalizmu? Šta je tu novo u neoliberalizmu?

–Porodica se danas vraća na velika vrata kao model kojim se obećava ekonomska regeneracija, a dobro roditeljstvo se predstavlja kao mera izlečenja siromaštva. U Srbiji se radi na uvođenju novih mera koje bi trebalo da ojačaju porodicu i podstaknu odgovorno roditeljstvo, kojima država želi da se zaštiti od onih koje prepoznaje kao potencijalne parazite – a to su samohrani roditelji i staratelji i njihova deca. Tako Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike uvodi novu instituciju porodičnog savetnika i porodičnog saradnika za porodice u riziku, kako bi se država zaštitila od skupih samohranih roditelja. S druge strane, fokus se stavlja na porodicu kao resurs, a ohrabruju se međugeneracijska solidarnost i volonterski rad.

Na koji način bi odgovorila onima koji kažu da je razlog za diskriminaciju nad ženama to da su članovi vlade šovinisti? Da li bi bilo bolje da ima više žena u vrhu politike? Da li je moguća drugačija štednja koja ne bi pogodila žene?

–Šovinizam jeste bitna činjenica u Srbiji danas. Bitno je naglasiti da je agresivni nacionalizam bio glavna ideologija transformacije bivših republika i pokrajna Jugoslavije u kapitalizam. Nacionalizam je poslužio kako bi se interesi tehno-birokratske elite poopštili na nivo zajedničkih interesa, što je dovelo do rata, čime je omogućena nesmetana prvobitna akumulacija kapitala, transformacijom iz društvenog u državno i privatno vlasništvo i uvođenje klasnih razlika sa ekonomskom krizom i ogromnom pauperizacijom stanovništva. Nacionalizam je doneo i omogućio brutalnu rodnu retradicionalizaciju pod uticajem klerikalno-nacionalističkog morala i time ponovo uspostavio rodne hijerarhije i rodnu regulaciju bez kojih nema ni kapitalizma.

Mehanizmi etnicizacije i orodnjavanja su vrlo prisutni i danas a posebno postaju vidljivi u kriznim situacijama, kao što je bila nedavna socijalna katastrofa koja je započela poplavama. Mobilizacija stanovnica i stanovnika vršena je preko isticanja modela organske solidarnosti većinske etničke grupe za pomoć Srbiji, a unutar tog modela rodna podela rada je bila svepodrazumevajuća. Tako su volonterke pozivane da raznose hranu i da se brinu o deci, dok su muški volonteri pozivani da grade nasipe i pune džakove.

Ipak, ništa bolje u ovoj situaciji ne bi bilo ni da ima više žena u vrhu politike. Čitav niz žena visokih funkcionerki, od Margaret Tačer do Angele Merkel, pokazale su da ne postoji prirodna veza između žene i brige za druge. U pitanju je argument onih koji ne žele da menjaju kapitalistički sistem i koji kao rešenje nude kozmetičke promene kao što su kvote, dok ujedno reprodukuju status kvo.

U ovakvim uslovima apsurdno je tražiti mere štednje koje ne bi pogodile žene. Rod i pol su društveni konstrukti kojima se reguliše reprodukcija kapitalizma i njihovo održanje je suštinsko za njegovo preživljavanje. Prema tome, ova situacija je terminalna u kapitalizmu. Štednja je ideologija i skup mera kojima se prikriva strukturna kriza kapitalizma koju na globalnom nivou nije izazvao javni već bankarski sektor, čije dugove smo primorani da plaćamo, dok se na lokalnom nivou primenjuje kao mera proizvodnje spoljne periferije koja se prilagođava potrebama država centra. Tražiti drugačije mere štednje koje ne bi pogađale žene znači suštinsko nerazumevanje toga šta kriza jeste i šta je rod za kapitalizam. Rodno pitanje se ne može rešiti u kapitalizmu. Ukidanje roda može ići samo zajedno sa ukidanjem eksploatacije rada, ukidanjem klasnih odnosa i rase tj. etniciteta kao regulatornih mehanizama.

Kako žene koje nisu u privilegovanom ekonomskom ili političkom položaju mogu da se odbrane u novonastaloj situaciji? Da li postoji alternativa štednji?

–Kao simptom kriznih društvenih okolnosti i specifičan oblik otpora žena, u novonastaloj situaciji nastalo je političko materinstvo. U pitanju je oblik delovanja usmeren na borbu za javne servise i njihov kvalitet, ali i za radna prava žena-majki. U lokalnom kontekstu organizovali su se reditelji dece sa invaliditetom koji su tražili finansijsku podršku, skraćeno radno vreme za zaposlene roditelje, kao i produženje bolovanja za negovanje teško bolesne dece; zatim 2013. godine organizovale su se žene u Kragujevcu gde su protestovale zbog kašnjenja naknade za nezaposlene majke, koja se isplaćuje iz lokalnog budžeta, a 2014. godine organizovale su se zaposlene žene u okviru kampanje P(b)ravo za mame, koje se zalažu za promenu uslova isplata porodiljske naknade zaposlenim ženama-majkama i izuzimanja poslodavaca kao posrednika u isplaćivanju plata koje zbog njihovog posredovanja kasne po više meseci. U pitanju su pojedinačne akcije koje pokazuju trenutno stanje u društvu, koje se pogubno odražava na život svih onih koji brinu o deci.

Ako proširimo fokus na region, istakla bih važnu inicijativu Ženska fronta za radna i socijalna prava, koju udruženim snagama vode ženske sindikalne grupe, pojedine ženske organizacije i udruženja za zaštitu ljudskih prava u Hrvatskoj. Ova inicijativa prati procese redefinisanja radnog i socijalnog zakonodavstva i reaguje na negativne tendencije koje posebno negativno utiču na žensko radništvo. Ženska fronta se zalaže za odbacivanje delova zakona koji direktno krše radna prava žena, kao što su pravo na godišnji odmor, sigurnost na radnom mestu, pravo na zaštitu od diskriminacije, pravo na sindikalno organizovanje, zaštitu od prisilnih oblika rada, pravo na platu, kao i uvođenje socijalnih naknada za stanovništvo koje živi na rubu egzistencije. Ovakva inicijativa je više nego neophodna u Srbiji gde je na delu brutalni proces degradacije svih izborenih materijalnih prava žena.

Od ogromne važnosti je da se borimo za javne servise, njihov kvalitet i radna prava. Ipak, smatram da istinska alternativa u kapitalizmu i u okviru mera štednje nije moguća. Neophodna je šira politička akcija u pravcu proizvodnje novog društva koje se ne zasniva na eksploataciji rada i reprodukciji roda kao integralnog dela kapitalističke reprodukcije. Takođe važno pitanje koje se postavlja jeste i obnavljanje socijalnog tkiva uništenog kapitalističkom individualizacijom odgovornosti i stvaranje novih kapaciteta koji će nam pomoći da povratimo mogućnost određivanja uslova naših života i naše budućnosti.

 

Razgovor vodila: Neda Đorđević

 

Foto: Marks21