Postdiplomski studenti na univerzitetima u SAD-u vrlo često obavljaju poslove koji prevazilaze rad na sopstvenim disertacijama. Kao uslov finansijske podrške univerziteta, oni rade kao predavači (lecturers), saradnici u nastavi (teaching assistants) ili istraživanju (research assistants), ili obavljaju administrativne poslove (administrative assistants). Uslovi rada jako variraju od univerziteta do univerziteta, kao i unutar pojedinačnih univerziteta, zbog čega je prilično teško govoriti o generalnoj situaciji na ovom polju. Međutim, nezadovoljstvo uslovima rada ima slične uzroke širom SAD-a. Kao prvo, ne postoje federalni standardi koji propisuju minimum finansijske podrške ili beneficija. Takođe, varira i radno opterećenje koje bi trebalo da ne iznosi više od 20 sati nedeljno. Isto tako, treba uzeti u obzir i plate koje ne prate inflaciju i povišenje cene školarine; slabu podršku za nabavljanje zdravstvenog osiguranja; slabu podršku za ostvarivanje bolovanja, roditeljskog odsustva i odsustva povodom smrtnih slučajeva u porodici; slabu zaštitu od diskriminacije i seksualnog uznemiravanja; nedostatak definisanih procedura za rešavanje problema i žalbi; itd. Na kraju, brojni studenti su prinuđeni da rade van univerziteta ili da se zadužuju kada ne mogu da pokriju školarinu i troškove života u pojedinim sredinama. 

Kako bi radili na rešavanju ovih problema, postdiplomci na brojnim univerzitetima su osnovali sindikate ili trenutno vode kampanje za osnivanje sindikata. Naime, rad koji obavljaju na svojim univerzitetima studentima dozvoljava da traže zaštitu koju omogućava radno zakonodavstvo i postojeći presedani. Međutim, proces organizovanja studenata se suočava sa opozicijom i administrativnim teškoćama, kao i sa problemima koji proizilaze iz prirode rada u savremenom polju visokog obrazovanja.

Kratak istorijat sindikalnog organizovanja studenata u SAD-u 

Sindikalno organizovanje postdiplomskih studenata u Sjedinjenim Američkim Državama počelo je relativno davno. Već 1966. osnovano je Udruženje saradnika u nastavi (Teaching Assistantsʼ Association) na University of Wisconsin-Madison. Ovo udruženje je proizašlo iz antiratnog i studentskog pokreta koji je bio aktivan na brojnim univerzitetima u toku Vijetnamskog rata. Međutim, vrlo brzo je njegovo delovanje počelo da se usmerava na uslove rada postdiplomskih studenata. U toku narednih pet decenija, sindikati postdiplomaca su osnovani na 32 javna univerziteta u 16 saveznih država[1] i na jednom privatnom u saveznoj državi New York.

Razlog za ovoliku razliku između javnih i privatnih univerziteta je u tome što se osnivanje sindikata na javnim univerzitetima odvija pod uslovima koje postavljaju agencije za radne odnose pojedinačnih saveznih država. Iako postoje velike razlike između pojedinačnih saveznih država prema tome koliko je lako osnovati i održati sindikat, u velikom broju država je do sada važila činjenica da je organizovanje radnika u javnom sektoru lakše. Na federalnom nivou, procenat radnika u javnom sektoru koji su članovi sindikata je pet puta veći nego procenat sindikalno organizovanih radnika u privatnom sektoru. 

Nadležnost po pitanju osnivanja sindikata radnika privatnih kompanija u SAD-u ima Nacionalna agencija za radne odnose (National Labor Relations Board). S obzirom na to da članove nominuje Predsednik i potvrđuje Senat, sastav i orijentacija ove agencije je podložna periodičnim ideološkim promenama, kao i političkim opstrukcijama. Tokom 70-ih i 80-ih godina 20. veka, Agenciju su kontrolisali članovi koje su predlagali republikanski predsednici i u ovom periodu se ubrzao trend pada procenta sindikalno organizovanih radnika. To se svakako odrazilo i na pokušaje da se organizuju studenti. U ovom periodu preovladavalo je mišljenje prema kom studenti nisu zaštićeni Zakonom o radnim odnosima (National Labor Relations Act) jer je prvobitna svrha postdiplomskih studenata da budu studenti, a ne zaposleni. U poslednje dve decenije, ova odluka Agencije je preinačena tri puta: pod kontrolom članova koje je nominovao Bill Clinton, 2000. godine, Agencija je u slučaju postdiplomaca na New York Universityju odlučila da studenti mogu da organizuju sindikate; studentima je to ponovo zabranjeno 2004. godine kada je većinu članova nominovao George W. Bush, u slučaju postdiplomaca Brown Universityja; najzad, ova odluka je preinačena poslednji put u slučaju postdiplomaca Columbia Universityja i The New Schoola, 2016. godine, kada su većinu u Agenciji sačinjavali članovi koje je nominovao Barack Obama.

Odluke iz 2000. i 2016. godine odražavale su situaciju u kojoj su se studenti na brojnim univerzitetima aktivno borili za sindikalno predstavljanje. U toku 1990-ih, studenti na nekoliko javnih univerziteta izborili su se za svoje sindikate, uključujući i ogromne sisteme poput State University of New York i University of California, što je gotovo utrostručilo broj postdiplomaca koji su učlanjeni u sindikate u toku jedne decenije. Studenti na privatnim univerzitetima su takođe pokušavali da se organizuju, ali bez većih uspeha. Trenutno jedini privatni univerzitet koji ima sindikat postdiplomaca sa potpisanim kolektivnim ugovor je New York University. Ovaj sindikat je izborio ugovor sa univerzitetom posle pozitivne odluke Agencije, 2001. godine, ali taj ugovor nije obnovljen nakon što je Agencija preinačila odluku o zaštiti postdiplomaca prema Zakonu o radnim odnosima. Studenti su se kolektivnim akcijama između 2005. i 2013. godine izborili da ih Univerzitet ponovo prizna, a novi kolektivni ugovor su potpisali 2015. godine. 

Novi talas studentskog organizovanja

Uprkos pozitivnim odlukama Agencije, iz 2000. i ponovo 2016. godine, aktivne kampanje studenata na privatnim univerzitetima tek treba da ponove uspeh koji su imali studenti NYU. Na primer, studenti na Yale Universityju i Columbia Universityju su izglasali da žele da se organizuju i Agencija je priznala rezultate tih izbora, ali rukovodstva ovih univerziteta mesecima odbijaju da pregovaraju o kolektivnom ugovoru. Iako su studenti na javnim univerzitetima imali više uspeha u prošlosti – najskorije u saveznoj državi Connecticut gde su postdiplomci ispregovarali svoj ugovor 2015. godine –  u poslednjih par godina ni na javnim univerzitetima nije bilo novih sindikata. 

Međutim, stvari se menjaju na polju sindikalnog organizovanja studenata. Osim uklanjanja administrativne prepreke za udruživanje na privatnim univerzitetima, deluje da postoji nova energija i velika potreba za sindikatima u polju visokog obrazovanja. Trenutno postoji par desetina aktivnih kampanja za sindikalno udruživanje, i na privatnim i na javnim univerzitetima. Te kampanje uključuju velike državne univerzitete, poput Indiana University i Penn State University, kao i prestižne Ivy League privatne univerzitete, poput Brown University i University of Pennsylvania. Raznovrsni nacionalni sindikati su se do sada izborili da zastupaju postdiplomce: American Federation of Teachers i National Education Association, United Automobile Workers i Communications Workers of America. U širem polju visokog obrazovanja ističu se i United Steelworkers i Service Employees International Union, koji su nedavno počeli da organizuju i postdiplomske studente.

Prepreke i mogućnosti 

Iako je na nacionalnom nivou jasno da mnogi studenti žele da se izbore za sindikalno predstavljanje, uspeh nije zagarantovan. Studenti na mnogim univerzitetima – i privatnim i javnim – suočavaju se sa značajnom opozicijom rukovodstava svojih univerziteta, koja vode aktivne kampanje protiv studentskih sindikata tvrdeći da takvi sindikati narušavaju odnose između studenata i njihovih mentora. Nedavni izbori na Duke Universityju pokazali su da suočeni sa organizovanom opozicijom rukovodstva univerziteta sindikati mogu da izgube na izborima na kojima studenti treba da se izjasne za ili protiv udruživanja u sindikat. Harvard University i Cornell University su takođe imali neubedljive rezultate na izborima; na Harvardu će se izbori ponoviti, a na Cornellu odluka tek treba da bude doneta.

Opozicija od strane rukovodstva univerziteta nije jedina prepreka studentskom organizovanju. Neke objektivne prepreke proističu iz same prirode rada studenata u visokom obrazovanju. Veliki problem je višestruko prekarna priroda studentskog rada na univerzitetima. Studenti na postdiplomskim studijama provode nekoliko godina, a ne decenije kao u slučaju radnih mesta koja su najčešće sindikalno organizovana. Sam prolazni karakter tog perioda doprinosi da se studenti usredsređuju na svoj naučni rad, koji je sam po sebi zahtevan, pre nego na dugogodišnju sindikalnu borbu. To je naročito slučaj kada nije zagarantovano da će oni sami ubirati plodove ishoda te borbe, s obzirom da od početka organizovanja do stupanja na snagu prvog kolektivnog ugovora često prođe nekoliko godina. Dalje, finansijska podrška studentima varira i podložna je merama štednje. Čest argument protivnika sindikalnog udruživanja je da povećanje plata i beneficija za postdiplomce zahteva da se prihodi povećaju, a što se najčešće dešava kroz povećanje školarina za studente osnovnih studija ili kroz preusmeravanje drugih sredstava, na primer plata za profesore. Ovaj argument zanemaruje da se povećanja školarina dešavaju i bez povećavanja plata za profesore i postdiplomce, kao i to da se ogromna sredstva troše na plate administracije koja stalno raste i luksuzne objekte koji povećavaju prestiž univerziteta, a retko doprinose akademskom kvalitetu institucije. 

Drugi veliki problem je organizaciona fragmentacija univerziteta. Pošto su univerziteti podeljeni na fakultete, a fakulteti na odseke, održavanje komunikacije među studentima može biti jako otežano. Pritom, na nivou svakodnevne prakse, vrste rada na različitim odsecima mogu biti jako različite. Na primer, ono što radi student u laboratoriji za hemijski inženjening je vrlo udaljeno, metaforički a često i fizički, od rada studenta književnosti. Jedan od uslova da se priznaju sindikati u SAD je da objedinjuju radnike u zajednicu koja ima iste interese, što protivnici sindikalnog udruživanja koriste da istaknu razliku u vrstama poslova i potrebama studenata, tvrdeći da jedan sindikat ne može da objedini zahteve svih studenata. Međutim, nedavni slučaj Yale Universityja, gde su studenti nekoliko odeljenja izglasali da se udruže u “mikro-jedinice”, pokazao je licemerje tog kriterijuma jer rukovodstvo i dalje odbija da pregovara sa njima.

Uprkos ovim smetnjama, izvesno je da će studenti nastaviti da se bore za udruživanje u sindikate i za kolektivno odlučivanje o uslovima pod kojima rade. Pretvaranje znanja u robu i ponašanje akademskih institucija kao korporacija koje jure za profitima traje već decenijama; postepeno smanjivanje broja redovnih profesorskih pozicija i povećano oslanjanje na rad na određeno vreme i rad postdiplomaca takođe. Loši materijalni uslovi života sa malim platama, smanjivanje doprinosa za zdravstveno osiguranje, nedostatak beneficija koje bi se odnosile na porodice radnika, povećavanje radnog opterećenja, nedostatak efikasne zaštite od raznih vrsta diskriminacije i seksualnog uznemiravanja i drugi problemi u akademskom polju zahtevaju kolektivnu akciju. Takva kolektivna akcija mora biti usmerena na poboljšanje uslova svih koji učestvuju u visokom obrazovanju: od akademskih radnika, preko pomoćnog osoblja, do studenata. 

 

Ognjen Kojanić je doktorand na Odeljenju za antropologiju Univerziteta u Pittsburghu. Njegov trenutni istraživački projekat fokusira se na ideje i prakse radničkog vlasništva u kontekstu post-socijalističkih promena u zemljama bivše Jugoslavije.

 

[1]California, Connecticut, Florida, Illinois, Iowa, Kansas, Massachusetts, Michigan, Montana, New Jersey, New York, Oregon, Pennsylvania, Rhode Island, Washington, Wisconsin.