U procesu normalizacije nesigurnih oblika rada coworking prostori imaju specifičnu ulogu. S jedne strane mogu doprineti kvalitetnijim uslovima rada frilensera, s druge predstavljaju još jednu kariku u lancu eksploatacije prekarnih radnica i radnika.
Pad stope nezaposlenosti mladih zabeležen poslednjih godina ne oslikava realno stanje te društvene grupe. U pokušaju da reše svoj gorući problem ekonomske nesigurnosti, mladi se, osim sezonskim, nadničarskim i drugim oblicima prekarnog rada, okreću osnivanju vlastitih preduzeća – što produbljuje mogućnost eksploatacije, ujedno maskirajući rezultate merenja stope nezaposlenosti.
Pored toga, mladi u velikom broju napuštaju Srbiju u potrazi za boljim uslovima školovanja, rada, života. Upitno je da li će pronaći svoj zlatni ćup s one strane duge, odnosno sa druge strane grane. Ako zakoračimo malo unazad, vidimo da je trenutno stanje na tržištu rada nastalo upravo zahvaljujući ekonomskim procesima koji već dugi niz godina oblikuju naše društvo, perfidno skrivajući svoju eksploatatorsku ideologiju.
Prostori za zajednički rad
U sferi obrazovanja te procese, između ostalog, potpomaže i predstavlja postepena popularizacija određenih studijskih programa, poput različitih vrsta menadžmenta, digitalnih umetnosti, informacionih tehnologija, ali i još dosta sličnih zanimanja (koja čine kreativnu klasu). Uz promociju samih studijskih programa dolazi i obećanje o sigurnom zaposlenju, ili osposobljavanju za pokretanje sopstvenog biznisa. U istom tonu, širom Srbije, a pre svega u Beogradu, otvaraju se kreativni hubovi, inkubatori i slični prostori na coworking (zajednički rad) principu.
Ovaj tip novog „samoodrživog“ biznis modela koncipiran je tako da naizgled predstavlja prostor za rad, otvoren za sve one koji vole dobru atmosferu i žele da se druže i umrežavaju s ljudima iz svoje, ali i drugih struka. No zapravo je ovaj model otvoren samo za one koji imaju dovoljno novca. Zakup radne površine (stola i stolice) može biti na dnevnom, nedeljnom, mesečnom nivou. Stolove mogu rentati pojedinci, a često je slučaj da strane kompanije koje angažuju radnike za poslove koji se mogu obavljati onlajn, zakupe par stolova u nekom od hubova i time reše problem „kancelarije“.
Startit Centar nudi prostor za timove koji traže dobre (i povoljne) uslove za rad, priliku da upoznaju sjajne ljude, podršku za razvoj svojih proizvoda i biznisa i atmosferu koja podstiče ambicioznost i inovativnost. Ukoliko ste vi jedan od takvih ‒ javite nam se da se upoznamo i rezervišemo prostor za vas.
Lepo dizajnirani sajtovi s kvalitetnim fotografijama skladno uređenih prostora koje bude ugodnu čežnju za nekom utopijskom stvari ili mestom nude upravo ono što samo naizgled svakom zelenom frilenseru treba. Poslovni prostor za početak, a potom još pregršt fantastičnih uslova za rad i razvoj, poput povezivanja sa investitorima, različitih mentorskih programa i predavanja, „Kvalitetna sredstva za rad ‒ širok sto i udobna fotelju. Mnogo opcija za piće i klopu oko zgrade. Neograničene količine dobre kafe. Playstation i stoni tenis na raspolaganju.“ i slično tome.
Neki od ovih prostora usmereni su na informacione tehnologije, dok ima i onih koji obilno naplaćuju prostor svim granama kreativne klase. Tako Impact Hub nudi prostor za rad svim frilenserima i biznis kompanijama, Nova Iskra je uglavnom fokusirana na dizajn, dok npr. Mokreen house, pored prostora za rad, nudi i smeštaj, takoreći pun pansion za frilensere i digitalne nomade.
Dakle, osnovna ideja coworking prostora jeste u tome da se pojedinci iz tzv. kreativne klase okupe pod jednim krovom, a u cilju umrežavanja, razmene ideja i koncepata svog rada, kao i daljeg profesionalnog razvijanja. Deluje prilično plemenito, ako izuzmemo to da neko zarađuje na činjenici da ovi slobodnjaci plaćaju radni sto i stolicu. Pored toga, tržište samo po sebi ne dozvoljava solidarnost i jednakost, pa tako razmene ideja i iskustava često i nisu među prioritetima. Čak se često dešava da firme, kada iznajmljuju stolove za svoje zaposlene, imaju ugovore sa zaposlenima o poverljivosti informacija, čime razmena postaje ilegalna.
Hubovi i inkubatori, pored toga što su prostori za zajednički rad, predstavljaju i mesta gde se možete profesionalno razvijati. Pored pomenutog međusobnog povezivanja između samih korisnika, tu su i mentorske radionice, predavanja i slično, koje su podjednako problematične. Često se naknadno plaćaju, a oni programi koji ulaze u cenu radnog stola uglavnom se odigravaju u istim prostorijama u kojima se i radi. Što je možda u redu ako želite da slušate baš to predavanje baš tog trenutka, ali ako vas pritiska krajnji rok, što je s frilenserima često slučaj, možda će vam ipak smetati ta vrsta galame i količina ljudi koja cirkuliše kroz vaš plaćeni radni prostor.
Stvaranjem ovakvih radnih odnosa, nastankom i širenjem kreativne klase osećaj za rad i njegovu vrednost se gubi. Besramno reklamiranje i promovisanje prostora za rad koji podseća na dom ovu situaciju pogoršava, produbljujući eksploataciju već prekarizovanih mladih ljudi.
Voli svoj posao
Problemi celog ovog koncepta vuku korene od nastanka kulturnih i kreativnih industrija, razvijanja kreativne klase i stvaranja vojske frilens radnika i radnica. Položaj u kome se većina ljudi iz ovog miljea nalazi karakterišu nestabilni radni odnosi, prekovremeni rad kome se ne može ući u trag jer radnog vremena zapravo i nema, a socijalno i zdravstveno osiguranje često nisu sastavni deo ugovora.
Ali radi ono što voliš. Savršeno ideološko oruđe za prikrivanje prekarnog rada i eksploatatorskih politika počiva nalazi upravo u toj floskuli. Radi ono što voliš, voli ono što radiš ‒ intenzivno se plasira kao javna tajna uspešnih ljudi. Tako su svi uspešni direktori velikih preduzeća i osnivači poznatih kompanija sasvim ležerno, sa šoljom dobre kafe i hrono štanglicama na stolu, radili ono što vole i uspeli u životu. Pored ovakvih svetlih primera uspešnih ljudi (poput Stiva Džobsa, Bila Gejtsa i drugih), zbog čije sjajne sudbine možemo i oslepeti, uvek postoje i oni manji, lokalni primeri uspešnih biznismena (da, uglavnom muškaraca) koji su se probili u svetu preduzetništva. „Ništa toliko ne olakšava eksploataciju nego uvjeriti radnike da rade ono što vole“.
Mističnost kreativnosti koja obuhvata sve ove prostore, profesije i odnose prema radu nestaje kada sagledamo realnost situacija u kojima se ovi ljudi nalaze. Dakle, nazovimo ih najamnim radnicima, umesto frilenserima, i euforija posla iz ljubavi već je splasla. Pomenemo li nedostatak adekvatne pravne zaštite ljudi koji su u ovakvim radnim odnosima, već ulazimo u sivu zonu (što je između ostalog i boja ekonomije u kojoj se kreću), gde ni ljubav nije više u boji. Ljudi često moraju da osnivaju firme u kojima su oni jedini zaposleni, jer tako onaj ko vas unajmljuje plaća manji porez na sumu koju vam uplaćuje, jer unajmljuje firmu, a ne pojedinca, čime konstrukt „radna prava“ postaje misaona imenica. Međutim, ako krenemo tim putem, zalazimo već u neke boje tamnije čak i od sive, što ubija svaku kreativnost, o ljubavi da ne govorimo.
Pored mnogih stvari koje su pogrešne u ovoj slici, ne samo sa uspešnim ljudima već u čitavom konceptu kreativne klase zaboravljaju se socijalne predispozicije, koje u startu određenu grupu ljudi postavljaju u položaj da uopšte učestvuju u ovoj vrsti igranke. To možemo videti i u procesima koji prate nastanak ovih inkubatora, hubova i coworkprostora. Jedan od osnovnih je upravo proces džentrifikacije, koji čak fizički utiče na klasno raslojavanje društva, gurajući ljude koji nisu u dobrom finansijskom, a često i socijalnom položaju van, sve dalje iz gradova. Tako nekadašnje industrijske zone postaju zone kreativne industrije, kreativni kvartovi, u kojima se kriju „kreativni klasteri frilensera“, koji podižu cene nekretnina, od javnog prostora dostupnog svakom stanovniku stvaraju kvartove koji su skoro pa privatni, ili bar ostavljaju takav dojam. A kao što znamo, na kraju procesa džentrifikacije nikada nije superkul urbana ekipa kulturnjaka ili dizajnera, već privatni vlasnik, kapitalac, koji će otkupiti ceo kvart i od njega napraviti nešto za njega ekonomski isplativo (Beograd na vodi).
Za ovaj model poslovanja karakteristično je privatno vlasništvo koje obećava igranje pozitivne društvene uloge. Na nekom od sajtova inkubatora stoji sledeća rečenica: „Throughout history, there are countless examples of individuals gathering and utilizing public space to enable community“. Ključni termin ovde je upravo javni prostor. Čak i kada prihvatimo postojanje honorarnih radnika i radnica, oni zaista nemaju javnu infrastrukturu (a ni mogućnosti za druge vrste struktura, poput sindikata) koju mogu da koriste za svoj rad. Pozivanjem na ljubav prema poslu i slobodu u odlučivanju kada i koliko se radi, odnos prema radu se obezvređuje i izjednačava s hobijem. Granice između rada i odmora, vremena provedenog na poslu i sa društvom se tope, praveći svojevrsne robove kapitalizma koji žive u uverenju o sopstvenoj slobodi. Ali ako radiš ono što voliš, nikada nećeš raditi.
Tekst napisala:
Preporučite članak: