Ako se ostave po strani delimično mitološke a delom marketinške priče o tužnom jugu i egzotičnoj i pikantnoj hrani Leskovac je grad nalik na mnoge druge u regionu. Sto pedeset godina duga industrijska tradicija sprovodiocima “tranzicije” nije puno značila, pa su fabrike razmontirali i prodali kao i u drugim gradovima. Radnici se i dalje nadaju boljem, ali je sve manje mladih da to bolje ostvare.
Obeležen sistematskom deindustrijalizacijom, urušavanjem privrednog života, drastičnom nezaposlenošću i depopulacijom, Leskovac pripada čitavom arhipelagu postsocijalističkih gradova koji nisu imali uslova da se transformišu u ponuđače usluga, niti da zarađuju na spekulaciji identitetom, kao turistički ili administrativni centri. U procesu pretvaranja proizvođača u potrošače ovakvi gradovi su surovo stradali. U slučaju Leskovca, proces urbanizacije i modernizacije bio je tako čvrsto povezan s radom industrije, da je zaustavljen kada je industrija propala.
Razvoj i propadanje privrede ovoga grada delovali bi kao metafora pokušaja da se svi oprobani recepti iz razvijenih zemalja primene u sažetom periodu, s debelim zakašnjenjem ‒ i na svakih par decenija prekidani ratom.
Saša Milenković, dugogodišnji sindikalni radnik fabrike FPL, svedoči: „Оd 1997. počela je da propada tekstilna industrija, pa drvna, pa ovih poslednjih pet-šest godina metalski kompleks, kompletan. Prvo je propao Mašinoteks. Nema to nikakve veze sa sankcijama. Propadanje industrije neminovno je uticalo i na gradsku dinamiku i njegove stanovnike.
"Žalosno je. Leskovac je mrtav grad. Zbog fabrika su otvorene hemijska i tekstilna škola u Leskovcu. Gde će ta deca da se zaposle? A Leskovačka opština ima 34.000 nezaposlenih. S velikim fabrikama bile su povezane manje, u Vlasotincu, Grdelici, Lebanu, Vučju. Kad to radi, sve ide napred, i pekarska industrija i sve. Uništili su jednu od najboljih fabrika poljoprivrednih mašina i alata, koja je imala četiristo i nešto radnika, Proleter se zvala, a mi smo, kao, poljoprivredna zemlja. Od poljoprivrednih kombinata najvažnije je bilo Porečje ‒ Vučje. Oni su mogli da žive samo od plantaža kruške vilijamke. Stotine hektara je zaraslo u šipražje i korov. Iza tvojih leđa nalazi se hotel Beograd, deo ugostiteljskog preduzeća Balkan. Oni su ranije non-stop radili. Sad su izvor zaraze."
Od uvođenja prvih zakona o privatizaciji društvene svojine u leskovačkom kraju nastaje grabež oko prisvajanja raznih oblika imovine. Modeli interne privatizacije, primenjivani 90-ih, mogli su da budu (i često su u praksi bivali) zloupotrebljeni od tadašnje vladajuće garniture za konverziju političkog kapitala u ekonomski. Modeli eksterne privatizacije, primenjivani nakon 2000, omogućili su vlasnicima kapitala neispitanog porekla preuzimanje većinskog dela imovine fabrika i upravljanje industrijom. Najveći gubitak osećaju radnici, koji su ostali bez moći da odlučuju o sudbini svojih preduzeća i gradova.
Tipične primere za navedene procese možemo pronaći i među tzv. uspešnim, kao i među neuspešnim privatizacijama.
Najpoznatija i verovatno najznačajnija posleratna fabrika u Leskovcu bila je farmaceutska industrija Zdravlje Leskovac. Nikola Milićević, dugogodišnji novinar Zdravlja, naglašava da za pedeset godina rada ova fabrika nije imala nijedan incident u primeni preparata i da je poslovalo u skladu sa standardom GMP, jugoslovenskom i britanskom farmakopejom. U trenutku raspada SFRJ, proizvodi čak 180 registrovanih preparata. Zdravlje je u periodu 1980‒85. godine bilo po prihodu najuspešnija fabrika u farmaceutskoj grupaciji SFRJ, sa preko 50 posto prihoda ostvarenim izvozom, i s potencijalom razvoja.
Za razliku od niskoakumulativne tekstilne industrije, farmaceutsko-hemijska industrija okrenuta je visokoobrazovanom kadru, uključujući i naučno-istraživačke laboratorije. Uz to, pokazuju istraživanja, na svako radno mesto otvara se još četiri prateća. Vrednost kapitala fabrike Zdravlje procenjena je na oko pedeset miliona evra. Na tender za prodaju se 2003. godine javila samo firma Farmako, sa sedištem na Islandu, glavnom podružnicom na Kipru i tri godine iskustva u farmaciji. Zaposleni u Zdravlju dugo su skretali pažnju državnih institucija i javnosti da je proces privatizacije moderiran u korist kupca. Čak i generalni direktor u jednom trenutku izjavljuje da se na umanjenju vrednosti Zdravlja insistira jer „kupac tako želi“. Farmako je uskoro otkupio Zdravlje za samo 3,5 miliona evra. Broj zaposlenih automatski je desetkovan. Društvo je ostalo bez strateške industrije i kvalitetnih, pouzdanih, a jeftinih lekova. Istraživački centar je zatvoren. Proizvodnja je smanjena, i najverovatnije izmeštena u Tursku, Bugarsku i na Maltu.
Ali čemu služi fabrika koja zapošljava deset puta manje ljudi i proizvodi neuporedivo manji broj preparata? Milićević objašnjava:
"Ispostavilo se da je razrađeno tržište najinteresantniji deo toga, zajedno s intelektualnom imovinom, autorskim pravima, žigovima, patentima i licencama. Infuzioni rastvori uvoze se i prepakuju, jer strani proizvođač nema registarski broj tog leka. Zdravlje ni do danas u APR-u nije promenilo naziv, jer ima svoje registrovane lekove. Koliko je to para ilustruje sledeći podatak: jedan od ljudi iz istraživačkih timova tužio je Farmako za zaštitu svoje intelektualne svojine, i na osnovu sudske presude naplatio odštetu od 930.000 evra ‒ trećinu cene plaćene za celu fabriku. Možete samo da zamislite koliko je još tamo intelektualne svojine ostalo."
I pored svega, privatizacija Zdravlja, prema podacima Agencije za privatizaciju, spada u „uspešne“.
Još gore je prošla većina drugih, nekada značajnih preduzeća: Industrijski kombinat Leskovac, Leteks, Zele Veljković, Kosta Stamenković, RUL, Građevinar, Balkan, Jugekspres, itd. Savremena livnica prodata je za 70 miliona dinara i isečena u staro gvožđe… Kako kaže Milićević: „Celokupna industrija Leskovca prodata je za manje od dvadeset miliona evra“.
Ovih dana se rešava sudbina jednog od retkih preostalih: preduzeća za proizvodnju plastificiranih limova Lemind (FPL). Do pre nekoliko meseci radnici su samoorganizovano čuvali zaustavljene pogone. Prethodni zakonski vlasnik, kome je firma prodata po sili zakona i uprkos protivljenju radnika i akcionara, nestao je bez traga nakon što je protiv njega podignuta optužnica. Lemind je poslovao s gotovo neverovatnim uspehom, a 2007. čak je podignuta i nova, automatizovana hala, vredna 13,5 miliona evra. Saša Milenković objašnjava: „Mi smo u momentu privatizacije imali pet puta veću proizvodnju nego obično, a novi gazda je tvrdio da poslujemo s gubicima.“
Od tada je Lemind kreditno zadužen, proizvedena roba nestaje bez nadoknade, radnici su otpuštani masovno, uključujući i osetljive kategorije (samohrane majke, trudnice, invalidi). Nakon višestrukih iscrpljujućih štrajkova (tokom kojih su se zaposleni čak i vezivali lancima za fabriku) i više od tri godine bez dohotka i osiguranja, radnici su u pregovoru s nadležnima predložili da se uvede stečaj, da bi izbegli bankrotstvo fabrike i očuvali nadu u uspostavljanje proizvodnje. „Naša sudbina i naša borba bile su teške. Gazda je sve isisao. A da li je u redu prodati onakvu fabriku, koja ovog trenutka može početi da radi? Ja sam molio ministra Vujovića da nam daju lim u vrednosti do milion evra, da ga obradimo, da vratimo državi uloženo za tri meseca s kamatom. Nisam naišao na razumevanje“, vajka se Milenković, mada ne odustaje.
"Mi smo izgubili i zakone koji su to mogli da spreče. Goli otpor koji su pružala udruženja građana nije dovoljan", objašnjava Nikola Milićević.
Seosko-gradsko nepotpuno drugo, Leskovac je pravi primer nečega što pripada imaginarnom Balkanu, i što je, kako objašnjava Todorova, utoliko prezrenije što više zastrašuje nemogućnošću da se karikaturalno predstavi i klasifikuje.
Fabričke hale napuštene, stambene zgrade mahom oronule. Uz opštu apatiju i siromaštvo ‒ prizor veoma podsticajan za orijentalizujući diskurs, kojim se na Balkanu svaki sledeći (jugo)istočni sused, bio on grad ili država, proglašava zatucanim, lenjim ‒ i zaostalim. Sve veći kontrast između bogatog evropskog severa i siromašnog juga dodatno ojačava taj diskurs, kojim se pravdaju i različite vrste ekonomskog nasilja, koje razumni sever vrši nad nerazumnim, detinjastim jugom, a za „njegovo dobro“. Zato je na gradove na jugu ‒ pa i jugu Srbije ‒ primenjiva izreka „što južnije, to tužnije“; pa je tako lako „brendirati“ Leskovac karnevalom orijentalne kuhinje, i egzotičnom folklornom muzikom, te ograditi se od njega podsmešljivim imitacijama dijalekatskog govora u nezrelim komedijama vašeg prava da znate sve (sa zrelim rasističkim podtekstom o nesposobnosti izdanaka lokalne kulture). Lakše nego ozbiljno preispitati pretpostavku da je loše stanje ovdašnje privrede i s ekonomskog stanovišta nepovoljan geografski položaj nekakva prirodna datost s kojom politika nema baš nikakve veze.
Leskovac je jedan od gradova s najdužom istorijom modernizacije i industrijalizacije u Srbiji, na kojima počiva i njegov uspon i njegov pad. Po pripajanju Kraljevini Srbiji, 1878. godine, gradovi duž toka Južne Morave ‒ Ćuprija, Paraćin, Niš, Aleksinac, Leskovac ‒ sa izgradnjom železničke pruge Beograd‒Solun stiču povoljniji položaj za razvoj industrije i modernizaciju. Zahvaljujući tadašnjem uspehu leskovačke tekstilne industrije, broj radnika 20-ih godina XX. veka raste, otvara se Državna tehnička tekstilna škola, prva te vrste na Balkanu, a Leskovac postaje poznat kao „mali Mančester“.
Od 50-ih se u celoj SFRJ primenjuje strategija intenzivne industrijalizacije. Sa oko 10.000 zaposlenih u trinaest preduzeća, Leskovac je ostao važan centar tekstilne industrije, a pred raspad Jugoslavije broj zaposlenih u oblasti drvno-prerađivačke, farmaceutsko-hemijske, metalske i građevinske industrije u Leskovcu bio je preko 20.000. Zahvaljujući opštem privrednom razvoju u posleratnom periodu grad je rastao za oko hiljadu stanovnika godišnje, sve do 90-ih.
Privredni i društveni život grada tada ozbiljno stagnira, a od kraja 90-ih se i survava. Zbog pada standarda i nedostatka perspektive, Leskovac je već izgubio 15.000 stanovnika. Od stotinak hiljada radno sposobnih u okrugu samo četvrtina je danas zaposlena. Grad u najvećoj meri živi od prihoda u javnom sektoru ‒ zdravstvu, prosveti, administraciji, prihoda oko tridesetak hiljada penzionera i poljoprivrede, za koju je direktno i indirektno vezano oko 40 posto stanovništva. Od zaposlenih, 2012. godine svega trećina je radila u (prerađivačkoj) industriji, nesrazmeran broj visokoobrazovanih osoba zaposlen je u neprivrednim delatnostima, a kriminal je u stalnom porastu.
Nade nekadašnjih radnih ljudi da će se uslovi života i rada normalizovati nakon devedesetih počivale su na kolektivnom sećanju na doba obnove i izgradnje, javnih radova i podstreka proizvodnje, što su bile karakteristika evropskih fordističkih ekonomija. Umesto toga, dvehiljadite su nas suočile s neoliberalizmom, dogmatskom tercijarizacijom i društvenom anomijom kao plodnim tlom za retradicionalizaciju i korupciju.
S jedne strane su politički i ekonomski moćnici koji iskorišćavaju društvene kontakte za voluntarizam i kriminalne radnje, oslanjajući se na postojanost delovanja „preko veze“, čiji kontinuitet ozloglašeno birokratska modernost realnog socijalizma nije uspela da prekine, i na novouspostavljeni model ekonomski uspešne individue čiju destruktivnost u društvenom kontekstu prigrabljena dobit u tolikoj meri opravdava da je pojedini pripadnicibivše srednje klase čak podanički veličaju.
S druge strane su radnici, čija se interpretacija stvarnosti zasniva na modernističkoj slici sveta, i koji se i dalje zalažu za obnovu materijalne produktivnosti u svetu koji je u međuvremenu odlučio da živi rastrošno, spontano, bez plana i na kredit, orobljavajući u korist zabave malobrojnih budućnost za koju svakako, u izgledu neke globalne katastrofe, podozreva da neće ni nastupiti. Reči kojima opisuju svoje stanje razilaze se po epohama ‒ bivši radnici i dalje predlažu udruživanje i akciju: da Lemind s Nevenom stupi u zajednički štrajk, da se institucijama predoče malverzacije, da se saobraćajno povežu Prolom banja, Brestovačko jezero, Caričin grad u Lebanu i odnedavno popularna Đavolja varoš, da se ponovo iskoriste sistemi za navodnjavanje i fabrika vode u Bojniku…
Postmoderni mudraci biraju na to ironičnu banalnost ‒ pa šta, nek radnici u štrajku zagrade prugu, i nek sediju tu, preko te pruge ‒ na kojoj je u modernosti izgrađen ovaj grad ‒ ionako prođe dva voza dnevno.
foto: Iskra Krstić
Tekst napisala:
Preporučite članak: