Da bismo razumeli šta čeka mlade u visokom obrazovanju i potom na tržištu radne snage, potrebno je da razjasnimo 1) ko su mladi i kakvim resursima raspolažu, 2) u kakvom su odnosu visoko obrazovanje i tržište radne snage.
Tranzicija iz polja visokog obrazovanja na tržište radne snage je ključna za reprodukciju društvenih nejednakosti, „a posebno obrazovanje kao osnovni mehanizam i kanal društvene pokretljivosti“ (Tomanović, 2012:23-24). Razlike među mladima potiču od njihovog društvenog položaja i s tim u vezi su različite startne mogućnosti, različiti kanali prohodnosti tokom tranzicije, a takođe i različite aspiracije i dometi. Razna istraživanja govore o odlaganju osamostaljenja mladih, nazvavši to „kulturom odlaganja“, „zamrznutom tranzicijom“, „produženom mladošću“ (Tomanović, 2012:21-22). Biografija pojedinca se poima u odnosu na društveni kontekst (koji može biti omogućavajući i/ili ograničavajući), raspoložive resurse, vlastite strategije i vlastiti identitet. Njih oblikuju: nestabilnost tržišta rada, zahtevi za produženim školovanjem, dekompozicija država blagostanja i tendencije ka isprobavanju stilova života (Tomanović, 2012:12).
U drugoj polovini 20. veka desio se bum upisanih studenata, kojeg je pratila redukcija javnih izdataka i uvođenje školarina (Vukasović, 2009:39-40, 75). Izlazak univerziteta na tržište značio je transformaciju od centra za učenje ka pružaocu usluga. Studenti nemaju moć da utiču na formiranje školarina, što pokazuju i njihovi protesti koji se godinama unazad ignorišu, a prinuđeni su da studiraju po tim cenama jer im je to koliko toliko dostupni kanal potencijalne vertikalne pokretljivosti. Školarine su značajan diskriminatoran faktor prema poreklu, obzirom da je među budžetskim studentima nadprosečan udeo onih sa boljim socioekonomskim statusom (Vukasović, 2009:55). Sa ovakvim finansiranjem studija povezano je i opadanje akademskih standarda. Kada institucije razviju zavisnost od školarina, često mogu umanjivati akademske standarde (Robinson, 2009:7, u: Vukasović, 2009), a istraživanja navode i manju ostvarenost od očekivanog na planu sticanja kompetencija za zapošljavanje i smanjenja rizika od nezaposlenosti (Jarić i Vukasović, 2009:127).
Razvija se neformalno/dopunsko obrazovanje koje sprovode razni privatni edukativni centri, koje se tiče celoživotnog obrazovanja i do/prekvalifikacija, a koje predstavlja novo područje za izvlačenje profita od (budućih) radnika, jer zahteva dodatna ulaganja i bavi se parcijalnim aspektima obrazovanja, tako da se sa svakom novom potrebom za do/prekvalifikacijom ljudi vraćaju u ove centre na dodatne kurseve i po nove sertifikate, uz nove izdatke. Mladima je formalno obrazovanje važno kao neophodan preduslov zapošljavanja, dok neformalno obrazovanje u vidu privremenog radnog angažovanja, raznih kurseva, volontiranja, kulturnih aktivnosti i slično, rangira prijavljene kandidate za posao. Volontiranje, pored diskutabilnog sticanja radnog iskustva, predstavlja rezervoar besplatne radne snage koja se privremeno sklanja sa tržišta rada dok volontirajući skuplja reference za buduće konkurse za poslove čiji se kriterijumi konstantno menjaju i povećavaju.
U pogledu društveno-ekonomskog konteksta navodi se da socijalno–ekonomske turbulencije izlažu studente neizvesnosti u pogledu nastavka školovanja, pri čemu ne postoje ili nisu adekvatni „amortizujući mehanizmi“. Kreditiranje je odlaganje duga koji možda nikad neće moći da se vrati u situaciji opšte nezaposlenosti. Stipendiranje je limitirano na mali broj onih koji najefikasnije ispunjavaju standardizovane obaveze, što ne znači nužno da su i najbolji studenti što se tiče fonda znanja i veština kojima raspolažu. Studiranje uz rad je zakonski ograničeno na studentske zadruge koje najveći deo zarade uzimaju za sebe tako da studenti moraju da rade više nego ostali radnici da bi ostvarili nivo zarade koji im je potreban za život. Druga opcija je rad na crno tokom koga su takođe eksploatisani i bez ikakve zaštite. Riziku su posebno izloženi oni koji studiraju van mesta boravka svojih primarnih porodica, među kojima nije zanemarljiv broj onih koji moraju da rade (Jarić i Vukasović, 2009:134-135).
Mladi u Srbiji su natprosečno nezaposleni u odnosu na celokupni kontigent radno-aktivnog stanovništva (Mojić, 2004b:207). Usled nemogućnosti pribavljanja resursa osuđeni su na produženu zavisnost od roditelja (Tomanović, Ignjatović, 2004:60 prema Mojić, 2008:183). Ti trendovi nisu karakteristični samo za Srbiju, već i za druge postsocijalističke zemlje i mediteranske zemlje (Stanojević, 2012:77-78).
Mojić ukazuje na fragmentaciju mladih na osnovu radnog statusa (zaposleni/nezaposleni), dok se zaposleni razlikuju po uslovima pod kojima su zaposleni i u kojima rade (Mojić, 2012b: 126). Što se tiče honorarno zaposlenih, „nisu stvarno nezaposleni, nego permanentno poluzaposleni“ (Krašovec, 2011:61-62). Konstantna mobilnost prekarno zaposlenih dovodi do konkurencije i izolacije radnika i otežava sindikalno organizovanje i uzrokuje pravnu i političku ranjivost (Krašovec, 2011:63).
U proseku oko polovina mladih je spremna da radi svaki plaćen posao. Najčešći problemi mladih na radnom mestu tiču se neredovne plate, neuplaćivanja doprinosa, loših uslova rada i odnosa poslodavaca prema njima (Mojić, 2004b:221). Mladi uglavnom smatraju da niko ne štiti njihove interese (Mojić, 2012a:102-103). Ovakva situacija se odražava i na orijentaciju mladih ka odlasku iz zemlje.
Srbijanski sociolozi su zaključili da u društvima u transformaciji dolazi do polarizacije socijalne strukture tako da se povećavaju društvene nejednakosti: dodatno osiromašuju niži slojevi i raste rizik od osiromašenja za delove srednjih slojeva (npr. dugo nezaposleni obrazovani mladi), dok je na vrhu mali sloj bogatih (Cvejić, 2006:31, prema Tomanović, 2012:37). To znači da je na delu proces zatvaranja društvene strukture kroz samoreprodukciju elite i dela srednjih slojeva (Tomanović, 2012:37). U ovakvim uslovima opšteg osiromašenja, porodični resursi su najvažniji za realizaciju obrazovnih i poslovnih strategija mladih u Srbiji (Mojić, 2012a:98).
Kako je u slučaju Srbije reč o zemlji na poluperiferiji, sve reforme, pa tako i Bolonjska reforma, zapravo perpetuiraju taj položaj, a nikako ne čine mlade konkurentnijim. Skupo obrazovanje nije tržišna prednost već ulaznica u otežan proces tranzicije od obrazovanja do zaposlenja, pri čemu visoke kvalifikacije nisu garancija sigurne profesionalne karijere, usled stalnih zahteva za prilagođavanjem promenjivim trendovima na tržištu koji nameću neophodnost kontinuiranog obrazovanja, čime se stvaraju novi rizici od osiromašenja i ograničavanja životnih šansi (Tomanović, 2012:17-18). Britanija, koja od 80ih sprovodi reforme obrazovanja tako da su zahtevi poslodavaca i sticanje kompetencija postavljeni kao ključni ishod obrazovanja (Despotović, 2008:40), je postala model za druge zemlje. Problem sa ovim pristupom je što sve počiva na standardizovanom znanju tako da se ljudi pretvaraju u serijske robote u procesu učenja, bez mesta za kreativnost i samostalno celovito promišljanje. Zagovornici ovog koncepta tvrde da se obezbeđuje, između ostalog, relevantnost u odnosu na ekonomske potrebe i potrebe pojedinca za zapošljavanjem, identifikovanje kompetencija na nacionalnom nivou i prepoznatljivost na tržištu rada, kao i uvećanje investicija u obrazovanje i obuku, širenje mreža netradicionalnih obrazovnih institucija i efikasnija modularna struktura kurikuluma (videti: Argüells, A., Gonci, A, /ed/2002; Burke, J.W.,/ed/,1989; u Despotović, 2008:43). Često se sreću stavovi da postoji podudaranje između ciljeva društveno-ekonomskog razvoja i obrazovanja i razvoja individue, tako što koncept doživotnog obrazovanja ojačava radne sposobnosti čoveka koji treba aktivno da učestvuje u radu i društvenom životu (Jevtić, 2006:113). Reč je zapravo o podređivanju obrazovanja kretanjima kapitala, jer ovaj koncept podrazumeva konstantna finansijska odricanja za dodatno učenje kako bi radna snaga mogla da prati tehnološke inovacije koje modifikuju polje rada i kako bi u uslovima sve veće nesigurnosti i ubrzanih promena mogla da hvata ritam sa radnim mestima koje nastaju i nestaju, pri čemu se gubi sigurnost zaposlenja, često nastaje diskontinuitet u radnom veku, a socijalna zaštita postaje sve ograničenija i nedostupnija. Pri tome, ovakva situacija ne trpi kritike/pobune zbog postojanja prepunog rezervoara rezervne jeftine radne snage sličnih kvalifikacija na globalnom nivou. Obzirom da mladi nemaju percepciju o značaju (sindikalnog) organizovanja, za sada nije realno očekivati da bi iz ove heterogene grupe mogla poteći neka značajnija akcija za poboljšanje njihovog položaja, usled velikog stepena atomizacije.
*Tekst je napisan za potrebe konferencije Rad, kapital, klasna borba: rad u doba neoliberalne transformacije koja će u organizaciji Centra za politike emancipacije biti održana od 3. do 5. aprila u Domu omladine Beograda
Marija Jakovljević je studentkinja master studija sociologije. Učesnica blokade Filozofskog fakulteta u Beogradu 2011. godine. Bavi se pitanjem tranzicije mladih iz sfere visokog obrazovanja na tržište rada, kao i drugim društvenim problemima, teorijski i aktivistički.
_________________________
Literatura:
Bodroški-Spariosu, B. 2012. Komercijalizacija visokoškolskog obrazovanja i različiti pristupi osiguranju kvaliteta. Nastava i vaspitanje: časopis za pedagošku teoriju i praksu, god. LXI, br.4:645-660
Despotović, M. 2008. Obrazovanje usmereno na kompetencije – implikacije za razvoj kurikuluma, u: Alibabić, Š, Pejatović, A (ur.). Obrazovanje i učenje – pretpostavke evropskih integracija. Beograd : Čigoja štampa
Jarić, I., Vukasović, M. 2009. Faktori slabe efikasnosti studiranja u uslovima bolonjske transformacije visokog školstva u Srbiji. Filozofija i društvo, broj 2/2009, str.119-151.
Krašovec, P. 2011. Realna supsumpcija u hramu duha: klasna borba u univerzitetskom polju, u: Popović, Ž, Gajić, Z. (ur.). Kroz tranziciju. Novi Sad: Štamparija Zola
Mojić, D. 2004b. Zaposlena omladina početkom trećeg milenijuma, u: Mihailović S. (ur.) Mladi zagubljeni u tranziciji, Beograd: Centar za proučavanje alternativa
Mojić, D. 2008. Siromaštvo mladih u Srbiji danas. Socijalna misao, God. 15, Br. 4, 179-191.
Mojić, D. 2012a. Obrazovni resursi, orijentacije i delanje mladih, u: Tomanović et al. Mladi – naša sadašnjost. Istraživanje socijalnih biografija mladih u Srbiji. Beograd: Čigoja štampa
Mojić, D. 2012b. Obrazovani i nezaposleni: oblikovanje radnih biografija mladih, u: Tomanović et al. Mladi – naša sadašnjost. Istraživanje socijalnih biografija mladih u Srbiji. Beograd: Čigoja štampa
Stanojević, D. 2012. Metodologija istraživanja, plan i karakteristike uzorka, u: Tomanović et al. Mladi – naša sadašnjost. Istraživanje socijalnih biografija mladih u Srbiji. Beograd: Čigoja štampa
Tomanović, S. 2012. Od omladine do socijalnih biografija mladih u postsocijalističkoj transformaciji društva Srbije: konceptualni i kontekstualni okvir istraživanja, u: Tomanović et al. Mladi – naša sadašnjost. Istraživanje socijalnih biografija mladih u Srbiji. Beograd: Čigoja štampa
Vukasović, M. (ur.) 2009. Finansiranje visokog obrazovanja u Jugoistočnoj Evropi. Beograd: Centar za obrazovne politike
Tekst napisala:
Preporučite članak: