Nabavka radne snage iz Srbije nikada nije bila lakša. Iako je tako, kanali za zapošljavanje se ne kontrolišu ni na jedan način niti se na njih utiče. Sa lažnim informacijama koje kruže i akterima voljnim da profitiraju od migracionih tokova, srpski radni migranti su u opasnosti od prekomerne eksploatacije. Ipak, mnogi ljudi žele da napuste Srbiju jer žele da napuste sistem koji nedovoljno poštuje njihovo dostojanstvo. Postoji rastuća potreba da se podrže i razviju zajednice i udruženja migranata i transnacionalno aktivnih radnika. Značajan i praktičan korak u ovom pravcu bi bilo uspostavljanje redovnih tokova informacija među ljudima koji su direktno pogođeni, organizovanje edukativnih sesija, treninga i sesija samopomoći.
„Većina ljudi koji odlaze iz Srbije da bi se zaposlili negde drugde je bukvalno vođena osećanjem da nikada neće naći pristojan posao kod kuće. I tako oni spuste sve svoje zaštitne mehanizme prema ponudama koje dobijaju i skloni su upuštanju u rizične situacije”.
Ovako je Jasmina Krunić iz Astre, vodeće srpske organizacije za borbu protiv trgovine ljudima, sažela svoja razmišljanja o radnim migrantima koji napuštaju Srbiju u potrazi za boljom budućnošću. Sa Jasminom i drugim sagovornicima razgovarali smo tokom našeg istraživanja radne migracije iz Srbije u zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE). Uglavnom smo se raspitivali o iseljavanju u zemlje Višegradske grupe i u Sloveniju i Hrvatsku, ali su se naši sagovornici osvrnuli i na druge slučajeve.
Državne institucije ne prate tokove radne snage iz Srbije, a migranti su često žrtve aktera spremnih da profitiraju na ljudima koji se nalaze u ranjivim uslovima. Neki slučajevi su daleko od legalnih, i postanu predmet posmatranja u Astri. Kao rezultat, ova organizacija je preusmerila značajan deo svojih skromnih kapaciteta ka rešavanju problema trgovine ljudima kroz radnu eksploataciju.1
Tržište rada u Srbiji je prošlo kroz turbulentne promene tokom novog milenijuma. Od 2001. godine pa nadalje, a kulminirajući u godinama tokom i nakon globalne ekonomske krize, Srbija je sledila razvojni put fokusiran na strane direktne investicije. Brze tržišne reforme su se dogodile uporedo sa često kriminalnom privatizacijom i porastom nezaposlenosti. Od decembra 2009. režim vizne liberalizacije omogućava građanima Srbije da putuju unutar šengenskog prostora EU bez vize, što je omogućilo široku kratkoročnu mobilnost radne snage. Režim dozvoljava građanima Srbije da borave u šengenskoj zoni tri meseca na svakih šest meseci. Ipak, tek posle svetske finansijske krize potražnja za radnom snagom iz Srbije je naglo porasla.
Astra je sprovela anketu o sumnjivim oglasima za rad koji su upućeni studentima. Ova anketa je potvrdila koliko su ljudi očajni: dve trećine je odgovorilo potvrdno na pitanje da li bi prihvatili posao koji im ponudi sumnjivi izvor čak iako bi poznavali kontekst radne (pre)eksploatacije i obmanjujuću ulogu oglasa. Ali osoba ne mora da postane žrtva prevare ili trgovine ljudima da bi bila preterano eksploatisana. Kako smo saznali od radnika, sindikalaca i stručnjaka sa kojima smo razgovarali tokom našeg istraživanja, nada u bolji život Srba koji se zapošljavaju u zemljama CIE često je razbijena realnošću sa kojom se susreću na udaljenom, stranom radnom mestu i u stranom društvu.
„U početku smo bili samo nas dvoje – moj šef i ja“, rekla nam je sagovornica sa univerzitetskom diplomom koja je radila u novoosnovanoj kompaniji za proizvodnju autodelova u Slovačkoj. „Pokrivala sam osam odeljenja. Posao je bio nabavka, sve vrste finansija. To je uključivalo i logistiku jer smo već polako ulazili u proizvodnju“, rekla je ona. Za dobru platu po srpskim standardima (oko 1.000 evra), trebalo je da organizuje putovanja i da se pobrine za poslove od sortiranja pošte do sređivanja bonusa za ručak.
„Morala sam zaista da radim razne stvari. Ovo mi nije eksplicitno rečeno. U ugovoru je navedeno koje tačno sektore treba da pokrijem, ali realno to nije trebalo da radi jedna osoba. Realno, to je trebalo da radi pet ljudi”.
Našoj sagovornici je trebalo tri godine da počne da priča o uslovima rada sa kolegom. Razgovor se dogodio tek nakon što je videla da drugi ljudi daju otkaze, jer ne mogu da podnesu radno opterećenje. U prve dve godine je radila od 8.00 do 22.00. svakog radnog dana. Za četiri godine njenog zaposlenja u kompaniji nije pomenuta nijedna organizacija koja služi interesima radnika:
„U mom radnom okruženju, nijedna organizacija – koja se bavi pravima i pitanjima zaposlenih –nije pomenuta za četiri godine. I mislim da je to bilo uglavnom zato što smo bili veoma mali. I, zapravo, svi su se ovde plašili da priznaju da situacija nije dobra. Svi su se uvek plašili da će, ako su nesrećni, izgledati kao da su nezahvalni i da bi bili ukoreni. A onda bi morali da se zaposle negde gde bi zarađivali dvesta evra manje. Niko to nije želeo. A u maloj radnoj sredini u kojoj smo bili, mislim da bi jedna organizacija bila vrlo vidljiva.”
Drugim rečima, uspostavljanje sindikata bi bilo veoma teško.
Naša sagovornica je sa svojim kolegama razgovarala o tome kako nema društveni život u Slovačkoj:
„Svi su nekako nalazili utehu u činjenici da ipak odlaze i kući (u Srbiju) i da to nekako nadoknađuje situaciju ovde. Recimo da je to nadoknadilo nedostatak socijalizacije u Slovačkoj. To što u Srbiji žurno provode vreme sa prijateljima i onda se vraćaju na posao. Onda opet rade, opet rade, pa opet malo odmore, pa nekako nadoknade”.
Ovo iskustvo prekomerne eksploatacije na radnom mestu potencijalno deli desetine hiljada ljudi koji napuštaju Srbiju svake godine.2 Oni se uključuju u cirkularnu migraciju kako bi tražili bolju budućnost za svoje porodice i sebe. Prema procenama Saveza samostalnih sindikata Srbije, ljudi između trideset do pedeset godina su adaptivna grupa koja prihvata privremene poslove u CIE. Ova grupa uglavnom ima srednjoškolsko obrazovanje i ima nešto više muškaraca nego žena.
Dominantni diskurs o migraciji radne snage u Srbiji je fokusiran na odliv mozgova. Ali ta slika je netačna, pristrasna. U stvarnosti zaista postoji značajna emigracija određenih visokokvalifikovanih stručnjaka, poput zdravstvenih radnika. Ipak, dominantan obrazac je kratkoročna, ciklična migracija u CIE i Nemačku, a tipična grupa su radnici sa nižim ili srednjim obrazovanjem, zaposleni u proizvodnji ili uslugama.
Zašto zdravstveni radnici odlaze?
Predstavnici sindikata koje smo intervjuisali govore o „egzodusu“ zdravstvenih radnika i radnika u transportu u skorije vreme. Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmakologa Srbije, je kao glavne razloge emigracije sumirao loše uslove rada i nepoštovanje vladavine prava u medicinskom sektoru Srbije:
„Glavni razlog zašto ljudi odlaze iz zemlje nije novac. Glavni razlog je sistem. Zdravstveni radnici su implementatori. Očekujemo da imamo sve pripremljeno kada dođemo na posao, a očekujemo i bezbednost na radnom mestu. To je zato da ne bismo doživeli maltretiranje i progon, i da nas niko ne tretira kao robu ili robove”.
Predstavnik sindikata je pojasnio na šta misli kada kaže „sistem“: uprkos ogromnom nedostatku kvalifikovanih radnika, mnogi kvalifikovani, ali nezaposleni zdravstveni radnici se ne zapošljavaju. Umesto toga, kandidati bez kvalifikacija u zdravstvu se zapošljavaju na klijentelistički način u bolnicama. Uobičajena praksa u javnom sektoru je zapošljavanje na osnovu partijske lojalnosti („partijsko zapošljavanje”). Zapošljavanjem ljudi koji su lojalni političkoj stranci na vlasti, stranka uspostavlja snažan stisak i kontrolu nad radnim okruženjem i nad lokalnom zajednicom. Pandemija je takođe pokazala kako se sistem odnosi prema javnom zdravstvu. Vlada institucionalna tišina o tome koliko je lekara i medicinskih sestara umrlo od infekcije tokom pandemije Covid-19 do danas, što dokazuje zločinački stav vlade u odnosu na zdravstvene radnike u javnom sektoru. Samo su sindikati javno objavili činjenice, ističući da je do početka 2021. godine 115 lekara umrlo od infekcije Covid-19.
Način na koji je vlada pristupila pandemiji povećao je masovno nezadovoljstvo i gorčinu koja je prisutna u zajednici zdravstvenih radnika. Loši uslovi rada i veliki obim posla obeshrabruju mlade medicinske sestre i lekare da ostanu u srpskom zdravstvu. Stoga, vlada treba da bude spremna za ogromnu krizu u javnom zdravstvu jer budućnost izgleda sumorno. Niske plate doprinose osećaju ogorčenosti, jer zdravstveni radnici u Srbiji zarađuju manje čak i od zdravstvenih radnika u susednim zemljama – u proseku trideset posto manje nego u regionu jugoistočne Evrope.
„Zamislite evropsku državu koja odbija da zaposli kvalifikovane stručnjake iako zna da su oni neophodni za održavanje i unapređenje celokupne bolničke ustanove“. Izostaje primena zakona: dok se nekima diplome ne priznaju i zbog toga gube beneficije i prihode, u privatnim školama mogu da se kupe diplome za medicinske sestre i tehničare. Kako je Panić opisao: „Prisutni su mobing, poteškoće da se dobije posao i ogromni problemi nakon zaposlenja, kao što su loša organizacija posla, nedostatak stabilnog zaposlenja i povećana korupcija – sve to dodaje na listu problema i nezadovoljstava“.
Na primer, Panić je naveo da zdravstveni radnici ne dobijaju garanciju da mašine sa kojima rade ispravno funkcionišu i da neće prouzrokovati neželjenu štetu.
„Svi anesteziolozi u Srbiji, svakako na osamdeset odsto radnih mesta, rade pod pretnjom da će završiti u zatvoru na tri godine jer rukuju mašinom koja nema sertifikat o ispravnosti, bezbednoj upotrebi.”
Jedan sistemski neuspeh u Srbiji se odnosi na prelazak zdravstvenog sektora u privatne ruke od 2015. godine. Zakonsko uređenje naknada kao i mera bezbednosti i zdravlja zaposlenih je izostalo, što je prvi osnovni zahtev sindikata. Čini se da je javno zdravstvo namerno ostavljeno na cedilu, i da određene interesne grupe sada od toga kretkoročno profitiraju.
Razvijanje migracione infrastrukture: Motivi i oblici zapošljavanja i ugovaranja radne snage
Trenutna emigracija srpskih zdravstvenih radnika u zemlje CIE nije značajno velika u poređenju sa planiranim iseljavanjem zdravstvenih radnika u bogatije zemlje EU. Za srpske zdravstvene radnike postoji međudržavni sporazum sa Nemačkom, a dobro su organizovani i ugovori sa Švedskom i Norveškom. Slični sporazumi postoje i između Srbije i drugih zapadnih zemalja EU, na primer, za transportne radnike ili inženjere. Šablon podrazumeva da se radnicima nude stalni ugovori i infrastruktura za integraciju u zemlji domaćina, što uključuje rešavanje pitanja kao što su birokratski zadaci i učenje jezika. Obično radnici ne migriraju pojedinačno, već im se pridružuju čitave porodice. Kao rezultat toga, kretanje ka zapadnim zemljama nije kružno, već je u pitanju dugotrajna emigracija. Kako smo saznali od predstavnika sindikata u jugoistočnoj Evropi, zdravstveni radnici iz Srbije nalaze i privremene poslove u Hrvatskoj, Crnoj Gori ili Makedoniji. Ponekad glavni lekar organizuje „ekipu” i svi zajedno rade u inostranstvu nedelju dana ili nešto više.
Postoje posredničke agencije koje su specijalizovane za lov na zdravstvene radnike u Srbiji. Jedna razlika između registrovanih i neregistrovanih posredničkih agencija je značajna: dok neregistrovane agencije daju prednost sticanju profita po svaku cenu, registrovane agencije rade legalno u korist svih uključenih. Obično kandidat treba da položi jezičke i stručne ispite da bi emigrirao. Kako je objasnio stručnjak za radno pravo Mario Reljanović, ključna razlika između legalnih i sumnjivih posredničkih agencija je u tome što legalne posredničke agencije dobijaju proviziju (procenat) za svakog uspešnog kandidata i tu prestaje ugovor sa agencijom. Sumnjive posredničke agencije, sa druge strane, traže da poslodavac plaća direktno agenciji umesto zaposlenom, a agencije manji deo prebacuju kandidatu (ili radniku na probnom radu), pretvarajući se kako plaćaju sve kurseve jezika, ispite i smeštaj.
Problemi sa neregulisanim ili slabo regulisanim tokovima radne snage su očigledni već duže vreme. Bilo je mnogo slučajeva u kojima su osobe koje su želele da emigriraju potpisivale lažne ugovore, što je bilo posebno opasno kada podnosioci zahteva nisu pročitali šta su potpisali.
Ako je oglas obećavao visoke plate, osnovne informacije bi obično bile zanemarene ili ne bi bile dovođene u pitanje. Radnici bi na kraju potpisivali ugovore sa nejasnim ili potpuno nezakonitim klauzulama, što ih i dovodi do velike zavisnosti od poslodavca. Veoma problematične onlajn reklame stižu iz raznih izvora, a inspekciji rada su smanjeni resori i nadležnosti.
Nažalost, oni su mogli da reaguju samo na lokalno registrovane posrednike, pošto nisu imali nadležnost protiv stranih registrovanih oglasa koji su bili povezani sa mađarskim ili slovačkim brojevima mobilnih telefona. Imali su tešku, nemoguću borbu, kako nam je rekao jedan od naših sagovornika. Jedan oglas bi se zatvorio, a onda bi se odmah pojavila tri nova. Veb-sajtovi (npr. Jooble), na kojima su se pojavljivali, su retko registrovani u Srbiji, te tako izmiču nadležnosti državnih ustanova.
Posrednici su bili u dobroj poziciji da privuku očajne i slabo informisane radnike. Nabavka radne snage preko formalnih ili neformalnih posrednika bila je dosta uspešna, jer su mnogi ljudi bili toliko očajni da napuste Srbiju da bi se odazvali i na najsumnjivije onlajn oglase ako bi oni obećavali mnogo.
Aktivista Miloš Vučković nam je rekao da su radnici, koji nameravaju da se zaposle u nekoj zemlji EU, bili skloni da odu na poziv ili preporuku udaljenog prijatelja ili rođaka. Međutim, i lične veze su donekle bile nepouzdane, a prijatelji su se mogli ispostaviti kao neprijatelji. Sagovornik iz jednog sindikata je potvrdio da su radnici, generalno, bili relativno slabo informisani i da su dobijali netačne informacije putem različitih izvora kao što su društvene mreže i tabloidi.
Stručnjaci su istakli da se regrutovanje radne snage razbuktalo od 2015. godine, posebno u CIE i EU, i kako nikada nije bilo lakše nabaviti radnu snagu iz Srbije. Kanali zapošljavanja ne mogu da se kontrolišu, kako je primetio ekonomista rada Mihail Arandarenko, a zapošljavanje je lakše kada su zakonski uslovi labavi. Generalno, postoji širok spektar organizacija specijalizovanih za pronalaženje radne snage. To uključuje studentske zadruge, registrovane i neregistrovane agencije za privremeni rad, registrovane i neregistrovane posrednike. Od navedenih, studentske zadruge nemaju pravo da traže radnu snagu za poslove u inostranstvu, a isto važi i za neregistrovane organizacije.
Regruteri su radili prilično oportunistički „za procenat“ za svakog uspešnog kandidata ili po osobi koja je ušla u razmatranje. Ovaj način poslovanja je pojačan od 2016. godine, kada su pripadnici mađarske i slovačke etničke zajednice, koji imaju dobar društveni kapital i formalno (pravno) znanje, postali pioniri u pronalaženju radne snage za zemlje koje su u dobrim odnosima sa Mađarskom i Slovačkom. Dvojica eksperata sa kojima smo razgovarali su, kao primer, naveli i malu opštinu Bela Crkva, koja ima značajno prisustvo etničkih Čeha.
Preduzetnici koji pripadaju etničkim manjinama su bili u dobroj poziciji da se prilagode i iskoriste prilike koje su se pojavile, i lako su mogli da organizuju regrutaciju celog sela.
Advokat, koji je govorio slovački i bio državljanin Srbije, je imao političke veze i nabavljao radnike polulegalno, prvo kao posrednik, a kasnije kao registrovana privremena agencija. Posedovao je sedamnaest (!) agencija za posredovanje, koje su sve bile registrovane u jednoj maloj kancelariji, a u Slovačku je slao (u početku) ljude koji su govorili slovački. Kako zakon ne sprečava registraciju agencija, posredničkih preduzeća i studentskih zadruga na istoj adresi, mogao je nesmetano da radi ovaj posao.
Postojao je uočljiv obrazac preduzetničkog ponašanja vezan za lokalnu političku podršku: „manjinski preduzetnici“ su znali kako funkcionišu sistemi u zemljama CIE, a takođe su poznavali uslove i motivaciju radnika iz Vojvodine na severu Srbije, kao i druge važne detalje uključujući približne plate radnika.
Ipak, od 2016. godine pa nadalje, agencije za privremeni rad su najvažniji akteri u stabilnom transnacionalnom pribavljanju radne snage iz Srbije. Ove agencije imaju tendenciju da se specijalizuju za zemlje u koje putuju ugovoreni radnici i regione iz kojih dolaze. Dakle, primeri uključuju agencije u blizini mađarske granice (gde postoji značajan broj stanovnika koji govore mađarski) koje su specijalizovane za nabavke za preduzeća u Mađarskoj – posebno za automobilsku industriju, kao i agencije u Bačkom Petrovcu (kulturni centar srpskih Slovaka) koje su specijalizovane za nabavku radne snage za slovačke elektronske i automobilske kompanije. Takve agencije za privremeni rad su uživale indirektnu podršku lokalnih opština i lokalnih javnih biroa za zapošljavanje. Njima je, na primer, dozvoljeno da organizuju javne prezentacije u opštinskim zgradama i objavljuju oglase u holovima lokalnih biroa za zapošljavanje, čime se podiže svest javnosti o mogućnostima zapošljavanja i povećava poverenje u njihovo poslovanje. Kulturni antropolozi Juraj Marušiak i Sanja Zlatanović, koji su pratili radnike migrante u Slovačkoj i Mađarskoj, potvrdili su da su agencije za privremeni rad prva i ključna veza između Srbije i Slovačke, posebno za ljude koji nikada nisu bili u ovim zemljama, a koji ne govore lokalni jezik.
Zapošljavanje preko agencije za privremeni rad je podrazumevalo veoma visoku fleksibilnost, ali i nesigurnost: agencije su mogle da otpuste radnike u bilo kom trenutku i bez razloga. Ipak, kako nam je rekao jedan radnik migrant, i radnici su aktivno tražili bolje prilike za zapošljavanje i retko su razmišljali o tome da ostanu na jednom radnom mestu ili traže stalni posao. U mađarskoj i slovačkoj proizvodnji, posebno u automobilskoj industriji, određene linije na nekim radnim mestima su u potpunosti ili uglavnom zapošljavale radnike migrante iz Srbije i Ukrajine, ponekad sa lokalnim nadzornikom.
Pored zapošljavanja preko agencija za privremeno zapošljavanje, upućivanje radnika na rad u inostranstvo od strane kompanije u kojoj rade je sve više dobijalo na značaju. Upućivanje radnika iz Srbije bilo je popularna opcija kod poslodavaca ili preduzetnika, pošto su propisi postali labavi: ne postoji obavezan registar u Ministarstvu rada za poslodavce koji upućuju radnike u inostranstvo.
Prvi zabeleženi slučaj upućivanja se dogodio 2015. godine, nakon kriminalne privatizacije čuvene fabrike opreme i mašina Goša, koja je imala svoju radionicu za trening i edukaciju. Novi vlasnik je uputio radnike – uglavnom obučene zavarivače – u Slovačku, za niske plate. Dogovor je bio da im se isplati srpski minimalac uz dodatni novac u koverti (na crno, kako bi se izbeglo plaćanje poreza, doprinosa i osiguranja). Nekoliko godina kasnije, srpska kompanija koja je registrovana da proizvodi elektroniku u Srbiji – ali bez realnih proizvodnih aktivnosti – je uputila radnike na rad u Slovačku. Slično se desilo i sa kompanijom koja je registrovana kao proizvođač sladoleda, i koja je uputila radnike na rad u fabriku LEDO u Češkoj.
Pojavljuju se i hibridne varijante upućivanja na rad. Na primer, multinacionalna kompanija u Srbiji je tražila radnike koji bi se zaposlili u drugoj CIE zemlji. Radnik, kog smo intervjuisali, nam je rekao da je kompanija reklamirala posao u svojim objektima. Posebno je targetirala zaposlene iz Srbije koji su takođe državljani EU ili koji imaju mogućnost dužeg boravka u EU, kao što je slovačka dijaspora koja provodi vreme u Slovačkoj. Poslovi su bili veoma zahtevni. Kod podizvođača Volkswagena, celu logistiku u Bratislavi je napravio srpski tim. Ne samo fizički rad, već i organizacioni i administrativni deo su uradili radnici koji su došli iz Srbije, od kojih su neki govorili slovački. Lokalci nisu želeli da prihvate ove poslove, ili bi davali otkaze čim bi videli koja količina posla je u pitanju.
Jedan slučaj koji naliči na upućivanje na rad se dogodio 2022. godine u Kragujevcu, nekada rastućem industrijskom centru i domu eks-jugoslovenskog proizvođača automobila Zastava, koga je kasnije kupio Fijat. Fabrika je imala stalne probleme sa proizvodnjom, pored čestih pretnji o zatvaranju. Fijat je rekao radnicima u Srbiji da nađu posao u Slovačkoj, gde bi radili za slovački minimalac. Prema mišljenju člana sindikata, Fijat nije proizvodio dovoljno i želeli su da otpuste radnike, ali su im ponudili opciju upućivanja na rad u Slovačkoj kod Fijatovog podizvođača, za 850 eura mesečno, bez troškova puta i smeštaja. Lokalni srpski sindikat je saznao da slovačka kompanije (proizvođač autodelova) zapošljava radnike pod najgorim uslovima u svih pet postrojenja u Trnavi, i da se suočava sa akutnim nedostatkom radne snage, jer lokalci ne žele da rade u uslovima koji su dati u ovoj kompaniji. U početku, samo je nekoliko radnika prihvatilo ponudu. Nakon neuspešnog protesta i štrajka, mnogi su se pridružili.
Šta migracioni radnici, aktivisti i organizacije mogu da urade da poprave situaciju?
Socijalne i ekonomske okolnosti u Srbiji podstiču očajničke forme emigracija. Ovo posebno podrazumeva emigraciju ranjive radničke populacije sa niskim prihodima. Osim slabog izbora i lošeg kvaliteta poslova, glavni uzrok emigracija su i socijalne nejednakosti prisutne u srpskom ekonomskom (proizvodnom) i sistemu preraspodele. Suprotno pričama i imaginacijama o razvoju srednje klase u Srbiji, radni migranti se prilagođavaju prilikama za poslove koji se pojavljuju, a prilagođavaju se i industrije posrednika u zapošljavanju. Iznikli su čitav sistem i infrastruktura sa fokusom na privremene migrantske kretnje. Ali tu su i pridruženi rizici, jer su radni migranti iz Srbije skloni da postanu plen aktera kojima je cilj da profitiraju na ranjivosti ljudi u nepovoljnim životnim okolnostima. Ukratko, tipičan radni migrant se može lako složiti da radi za visoku platu, bez daljeg ispitivanja o radnim uslovima, lokalnim standardima u oblasti radnih uslova i odredbi socijalne zaštite. Odgovorna tela u Srbiji su posvetila premalo pažnje ovim dešavanjima, i postoji samo nekoliko mera koje sprečavaju preteranu eksploataciju koja je posledica ovakve radne mobilnosti. Ovakav odnos se verovatno neće promeniti u kratkom roku, i potrebno je da se podstiču promene na srednjoročnom planu.
Dok je transnacionalna radna migracija u porastu, postoji i porast potrebe da se podrže i razviju zajednice migranata i aktivnih transnacionalnih radnika. Veoma praktičan korak u ovom pravcu bi bilo uspostavljanje tokova informacija između (potencijalno) svih koji su direktno pogođeni, organizovanje edukativnih sesija, treninga, kao i obuke za samo-pomoć. U uspostavljanju ovakvih infrastruktura i servisa, sindikati i organizacije civilnog društva mogu da iskoriste i grade svoje snage i znanja. Ovo će im pomoći da otkriju sopstvenu konstruktivnu ulogu i da generišu duh transnacionalne solidarnosti ne samo u Srbiji već i kroz Jugo-istočnu i Centralno-istočnu Evropu.
Ovaj članak dio je višejezičnog serijala ELMO posvećenog transnacionalnim migracijama u Srednjoj i Istočnoj Europi iz intersekcijskih perspektiva rase, roda, klase i državljanstva. Tekst na engleskom možete pronaći ovdje.
Naslovna fotografija: Nenad Ilić/Radnička prava
Prijevod: Danijela Savkić
Tekst napisali:
Preporučite članak: