Od početka ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, oko 7,8 miliona Ukrajinaca je prebeglo u evropske zemlje, tražeći sigurnost u inostranstvu. Prema izveštaju UNHCR-a o regionalnim pitanjima, približno 87% ukrajinskih izbeglica su žene i deca. Prema analizi rezultata ovog izveštaja, procena je da je približno 2,7 miliona ukrajinske dece u Evropi, odnosno oko 35% ukupnih izbeglica. Zbog odluke ukrajinske vlade da ograniči prekograničnu mobilnost muškaraca, raseljavanje je dobilo izraženu rodnu dimenziju i dovodi do promene u podeli rada u razdvojenim porodicama. Strukture rodne i ekonomske nejednakosti su ženama i inače nametale daleko veći deo reproduktivnog rada u svim društvima, uključujući i Ukrajinu. Međutim, u slučaju ukrajinskih izbeglica, čini se da je prikladnije govoriti o fenomenu prinudnog samohranog majčinstva, gde je celokupna odgovornost reproduktivnog rada na ženskim leđima.

U ovom članku analiziram kako se ukrajinske izbeglice snalaze u reproduktivnom radu u kontekstu prinudnog samohranog majčinstva. Posebno sam fokusirana na ulogu koju igraju neformalne mreže podrške. Iako su duboko rodno određene i depolitizovane, ove mreže pomažu ženama da oslobode vreme u toku dana, koje je ključno za društvenu reprodukciju. Kako se ove mreže podrške (ponovo) stvaraju tokom i nakon raseljavanja? Kako one utiču na strukturu života i na iskustva ukrajinskih izbeglica? Koje strukture nejednakosti stoje iza njih i kako ove neformalne mreže treba vrednovati iz političke perspektive? Daću neke preliminarne odgovore, na osnovu intervjua sa ukrajinskim izbeglicama, participativnog posmatranja i, dobro, mog sopstvenog iskustva prinudnog samohranog majčinstva u izbeglištvu.

Privatni slučaj društvene reprodukcije u kapitalizmu

Idealni model kapitalizma pretpostavlja da ljudi zarađuju novac da bi održavali svoj život i život svoje porodice. Međutim, u strukturama socio-ekonomskih nejednakosti, koje dovode do siromaštva i nezaposlenosti, društvo se očigledno ne može oslanjati samo na platu da bi steklo resurse za društvenu reprodukciju. Štaviše, ovaj idealni model ideološki i praktično ignoriše deo društvene reprodukcije koji zahteva reproduktivni rad; odnosno kućni rad i negu i brigu, bez kojih pojedinci, porodice, zajednice, kapitalistička proizvodnja i društvo u celini ne mogu da funkcionišu. Ovu kritiku je u prvi plan postavila feministička marksistička teorija društvene reprodukcije.

Iako postoji pregršt tekućih teorijskih rasprava u marksističkoj teoriji društvene reprodukcije, one prevazilaze svrhu ovog članka. Ali ono što je važno u kontekstu svakodnevne mehanike društvene reprodukcije, kako ističe marksistička teorija, jeste da ljudi dobijaju dodatne resurse za društvenu reprodukciju putem državne intervencije, dobrotvornih aktivnosti, poljoprivrede u okviru domaćinstva i neformalnih mreža. Otuda je zagonetku društvene reprodukcije u kapitalističkom društvu nemoguće rešiti bez obraćanja pažnje na vantržišne odnose.

Sve u svemu, društvena reprodukcija u modernim društvima stoji na poljuljanoj (ne)ravnoteži između materijalnih resursa i vremena, koju podržavaju strukture kapitalizma i patrijarhata. S jedne strane, materijalna sredstva za društvenu reprodukciju radničke klase stiču se pretežno plaćenim radom, za koji je potrebno vreme. Ona se dopunjuju materijalnim resursima iz drugih delatnosti, od kojih neke takođe zahtevaju vreme, kao što su samostalna poljoprivreda ili sporedni poslovi. Da bi se „dobilo“ to vreme, zajedno sa vremenom za reproduktivni rad, koriste se drugi izvori, od kojih su intervencija države i neformalne mreže najstabilnije i stoga imaju dominantnu ulogu.

Za razliku od državne intervencije (infrastrukture brige i nege), neformalne mreže ostaju iza zavese privatnog života. Iako je njihova uloga ogromna, ona je takođe naturalizovana i depolitizovana. U kontekstu rata, raseljavanja i politike koja uzrokuje samohrano majčinstvo među ukrajinskim izbeglicama, uloga neformalnih mreža postaje dosta istaknuta. Iako je ova uloga uvek bila značajna.

Šavovi na tkivu sistema nege i brige

U predratnoj „normalnosti“, uprkos upornoj rodnoj nejednakosti, Ukrajinke su bile integrisane u lokalni (pretežno javni) sistem socijalne zaštite i brige. Ovaj sistem, međutim, godinama proganja neoliberalna štednja. Reforme infrastrukture za negu i brigu su predstavljene kao „optimizacija“ vrtića, škola, bolnica i drugih ustanova za negu i brigu, ali su za pozadinu imale hronično nedovoljno finansiranje. Ove reforme infrastrukture za brigu su stvorile kohortu siromašnih radnica i slabu pristupačnost ustanovama za brigu, kao i njihovo slabo funkcionisanje. Na ovaj način su reforme sistema socijalne zaštite i brige produbile rodnu nejednakost.

Kao i u drugim društvima, praksa je da se nedostaci u javnom sistemu socijalne zaštite i brige nadomeste unutar nuklearne ili proširene porodice, kroz lične mreže podrške i kroz lokalne zajednice. Budući da su rodno određene i duboko personalizovane, ove lične mreže podrške su šavovi za proreze u tkivu društvene reprodukcije. Međutim, sa početkom rata i sa raseljavanjem, žene su dodatno lišene podrške institucija i mreža za negu i brigu.

Raseljenim preko granice i prinuđenim na samohrano majčinstvo, Ukrajinkama je često nemoguće da se u potpunosti integrišu u lokalne sisteme socijalne zaštite i brige. Razlog tome su strukturni problemi u ustanovama za brigu i negu, koji su nastali usled uvećanog broja korisnika. Veliki broj migranata je doveo do nedostatka kapaciteta, nedostatka radnika, a tu je i problem dužine radnog vremena i sl. U velikom broju slučajeva, Ukrajinke su suočene sa istim nedostacima u sistemu socijalne zaštite i brige kojima su bile izložene i kod kuće zbog lokalnih varijanti neoliberalne štednje. (Naravno, raznovrsnost politika, resursa i kapaciteta evropske infrastrukture brige je ogromna. Ovo u velikoj meri utiče na iskustva ukrajinskih izbeglica i one se u mnogim slučajevima nađu u sistemima zbrinjavanja i socijalnog staranja koji funkcionišu mnogo bolje od predratnog ukrajinskog sistema socijalne zaštite. Međutim, u svim sistemima socijalne zaštite je izostavljen izvestan udeo reproduktivnog rada koji žene obavljaju, a raznolikost udela je oblikovana obimom i dinamikom politike štednje u svakoj zemlji.) Istovremeno, ukrajinske izbeglice moraju da obavljaju različite dodatne zadatke, vezane za birokratiju, plaćeni rad, zdravstvena pitanja i sopstvenu integraciju u društvo zemlje domaćina.

Sve u svemu, ukrajinske izbeglice moraju same da rešavaju probleme koji nastaju usled nedostataka u sistemima socijalne zaštite i brige u lokalnim ustanovama, a u skladu sa različitim lokalnim specifičnostima i različitim politikama u društvima domaćinima. Alternativno, mogu tražiti dodatnu podršku od volonterskih organizacija ili od tradicionalnih neformalnih mreža. Međutim, prva opcija nije konstanta na koju se mogu osloniti i može ženama pružiti samo kratkoročnu pomoć u reproduktivnom radu. Volonteri i različite organizacije mogu da brinu o deci u najboljem slučaju nekoliko sati nedeljno i njihove aktivnosti lako prestanu. I dok tradicionalne neformalne mreže često ostaju jedini odgovor, one su isečene i ne mogu da se regenerišu automatski i lako. Iako su veštine umrežavanja i recipročna upotreba veza u ovim mrežama ugrađene u ženske rodne uloge i socijalizaciju, razumevanje okolnosti za umrežavanje i obrazaca naglašava koliko su one važne i koje strukture nejednakosti stoje iza njih.

Prenošenje i aktiviranje mreža podrške

Česta strategija, koju koriste ukrajinske izbeglice sa decom, je da pobegnu od rata zajedno sa prijateljima i rođacima kako bi preneli fragmente svojih postojećih mreža podrške preko granice. Zbog vladinih ograničenja, uglavnom ženski deo ženskih mreža je onaj koji prelazi granice: majke, sestre i prijateljice. Često se nastanjuju zajedno ili u blizini i manje-više su aktivno uključene u poslove oko brige i rada u kući, podržavajući one koje su prisilno postale samohrane majke. Ovaj transfer i aranžmani su relativno planirani (iako se mnoge odluke donose u hitnim situacijama) i reprodukuju uobičajene obrasce nege i brige.

„Najprirodniji“ aranžmani za zbrinjavanje, koji se prenose preko granice u ovom slučaju, uključuju žene iz starijih generacija iste porodice. U Ukrajini, kao i u mnogim drugim društvima, bake često igraju aktivnu ulogu. U nekim slučajevima, bake postanu i primarni staratelji deteta i tako nadoknade nedostatak pristupačnih opcija za brigu o deci do 3 godine. U drugim slučajevima bake su sekundarni staratelj, odnosno ispomoć u domaćinstvima samohranih majki. Takav „prirodni“ aranžman u ukrajinskom društvu počiva na strukturama kapitalističkih i patrijarhalnih nejednakosti. Sa jedne strane, zbog niskih plata, mnoge porodice ne mogu da prežive ukoliko je samo jedan odrasli član porodice zaposlen, dok je drugi odrasli član (majka deteta – u velikoj većini slučajeva) na odsustvu zbog nege deteta. Ovo primorava oba roditelja da izađu na tržište rada, kao i da traže alternativne opcije nege i brige. Tradicionalne rodne uloge, relativno niska starosna granica za penziju (60-65 godina), veoma niske penzije (115 EUR u proseku), diskriminacija starijih žena na tržištu rada i nepriuštivo stanovanje koje primorava različite generacije da žive zajedno – sve su to faktori koji čine da baka uglavnom bude negovateljica. Bežanje iz zemlje sa već postojećim mrežama i aranžmanima za brigu je najpredvidljivije i najstabilnije.

Druge strategije uključuju aktiviranje i delimično uspostavljanje mreža brige i nege od postojećih veza. Pre svega, prekogranične mreže koje žene već imaju utiču na njihove odluke u vezi sa destinacijom na koju će otići. U ovom slučaju, destinacije prinudnih samohranih majki se prilagođavaju potencijalnim mrežama podrške u zemljama domaćinima. Dok beže, žene će često birati da odu u zemlju i grad gde je neko koga tamo već poznaju, i nastaniti se u njihovom domaćinstvu ili barem u blizini kako bi mogle da dobiju stalnu ili sporadičnu pomoć u reproduktivnom radu. Sve moguće mreže ovde dolaze u obzir, počevši od bliskih rođaka i prijatelja, pa do relativno udaljenih poznanika. Na primer, jedna žena, sa kojom sam razgovarala, odabrala je svoje odredište zbog majčine prijateljice koja živi u blizini. Druga je išla ka mestu gde je njena bivša koleginica živela sa porodicom. Na kraju krajeva, ova strategija može da uspe ili ne uspe u smislu da ovde ne govorimo o stvarnim, već o potencijalnim mrežama podrške. Aranžmani o nezi mogu se pregovarati unapred ili se mogu samo pretpostaviti, ali u oba slučaja mogu biti neuspešni.

Prenošenje i stvaranje novih mreža se mogu kombinovati, kada žene beže od rata zajedno sa onima koji ranije nisu pružali aktivnu podršku u njihovom reproduktivnom radu, ali su sada pristali na to. Ponekad ovi transferi poprimaju oblik neuobičajene saradnje između različitih porodica sa decom, kada porodice u daljem srodstvu, bez prethodnog iskustva u zajedničkom staranju, odlaze i naseljavaju se negde zajedno da bi pomagale jedna drugu. U okviru ovakvih saradnji može doći do razmene resursa. Na primer, jedna žena može da uloži svoje vreme u brigu o deci, i da brine o svojoj deci i deci druge porodice, a da zauzvrat dobije materijalnu podršku od te porodice.

Ove zadružne porodice mogu biti povezane na različite načine – kao rođaci, prijatelji, poznanici, komšije, pa čak i kolege. Drugim rečima, mogu se mobilisati sve moguće vrste mreža. U jednom slučaju, žena je izbegla sa prijateljem svog muža i njegovom porodicom. U drugom su koleginice sa decom odlučile da izbegnu i da se nastane zajedno. Postoje slučajevi kada su takvi kooperativni odlasci organizovani spolja i unapred osmišljeni da obezbede aranžmane za međusobno pružanje usluga nege. U jednom slučaju je organizovan boravak za radnike u kulturi sa decom, koji su se zajedno nastanili i podržavali jedni druge kada su u pitanju obaveze nege. U drugom slučaju, strana korporacija je organizovala odlazak svojih radnika u susednu zemlju i zajedno ih smestila u hotel. Žene su radile u lokalnoj filijali ove korporacije i brinule o svojoj deci i deci drugih radnica na smenu. Iako poslednji aranžman pomaže ženama da se izbore sa svojom dvostrukom ulogom negovateljice i radnice, takođe omogućava korporaciji da se nosi sa situacijom bez dodatnih troškova. U ovom slučaju se može govoriti o spajanju profitno orijentisanog pristupa i pretpostavke o „prirodnim“ rešenjima, umesto socijalizovane brige.

Predenje mreže podrške

Međutim, u mnogim slučajevima, kada prenos mreže ili aktiviranje postojećih ličnih veza nisu mogući, žene u prinudnom samohranom majčinstvu moraju da ispredu mreže podrške od nule. Ovo predenje mreža podrške je često prostorno lokalizovano. Žene izbeglice se susreću u kampovima i spavaonicama gde su smeštene, u dugim redovima prilikom rešavanja papirologije i socijalnih davanja, u vrtićima, školama i igralištima, tokom događaja, kao i na društvenim mrežama ili grupama za ćaskanje koje se organizuju za ukrajinske izbeglice sa decom. Ova mesta postaju čvorovi koji olakšavaju uzajamno prepoznavanje i iskustva, omogućavajući, skraćujući i pojednostavljujući upravo one vrste veza u kojima se može pojaviti reciprocitet pomoći u nezi.

Stepen uzajamne pomoći u poslovima nege može znatno da varira u novostvorenim mrežama i zavisi kako od potreba koje žene imaju za pomoći, tako i od njihovih kapaciteta da uzvrate uslugu. Na primer, u ekstremnom, ali ne baš uobičajenom slučaju, žena sa malim detetom koja ne može da nađe mesto u lokalnim vrtićima, ali ipak ima ili želi da ide na kurseve integracije, traži drugu ženu u istoj situaciji da čuvaju decu u smenama. Takve objave su se s vremena na vreme pojavljivale u lokalnim četovima podrške, ali je teško reći u kojoj meri ova vrsta aranžmana funkcioniše. Nisam naišla na takve funkcionalne slučajeve, a jedna žena sa kojom sam razgovarala žalila se da je pokušala da organizuje sličnu razmenu, ali nije dobila pozitivan odgovor od drugih žena izbeglica.

Za one čija deca pohađaju osnovne škole, školsko dvorište postaje mesto susreta i izgradnje početnih veza koje mogu da prerastu u mreže podrške – to je posebno olakšano u slučajevima kada postoje odvojena odeljenja za ukrajinsku decu. Sasvim je uobičajeno da žene, koje žive u međusobnoj blizini, naizmenično preuzimaju decu iz škole. Ovo može biti redovna praksa, ali i način za rešavanje hitnih slučajeva, kada majka iz nekog razloga ne može da stigne. Što su deca starija, ženama je potrebna manja podrška. Izbeglice sa tinejdžerima radije koriste novostvorene mreže u druge svrhe: psihološku podršku, razmenu informacija, socijalizaciju itd.

Kada se nalaze u istim okolnostima, dele isto iskustvo i mogu da se sretnu i povežu u prostorima koji su povezani sa društvenom reprodukcijom, ukrajinske izbeglice podržavaju jedne druge u brizi. Međutim, rodne uloge i rodna socijalizacija mogu dovesti do mreža solidarnosti i van ove zajednice. Postoje priče kada su se žene pomagale tako što su ugostile porodice – ne samo u smislu naseljavanja, već su povremeno pomagale i u oblasti nege i brige. Jedna žena je rekla da joj je u njenom slučaju glavnu podršku pružila komšinica iz Turske. Kako je i sama imala decu, i znajući šta znači biti sa njima u stranoj zemlji, komšinica je predložila da čuva dete ukrajinske izbeglice kako bi majka imala vremena da obavlja svoje obaveze.

Nedostatak mreža podrške i kako to utiče na žene u izbeglištvu je još jedna strana priče. Iz mojih razgovora sa ukrajinskim izbeglicama je postalo očigledno da nedostatak podrške i nemogućnost pronalaženja i uspostavljanja mreže nege može dovesti do fizičke i psihičke nemogućnosti žena da se snađu u prinudnom samohranom majčinstvu. Ponekad čak odluče i da se vrate sa decom nazad u Ukrajinu. Iako je ovo iskustvo teže pratiti, čini se da strah od odvajanja od uspostavljene mreže podrške kod kuće može igrati veliku ulogu za žene da odluče da ostanu sa svojom decom u svom rodnom gradu ili da se presele unutar zemlje, i dalje suočene sa opasnošću od granatiranja, nestanka struje, nedostatka prihoda i oštrih zima.

Njihova politička budućnost i strukture koje stoje iza izbegličkih mreža za brigu i negu

Raseljavanje, izazvano ruskom vojnom agresijom i graničnim propisima, koje je oblikovala ukrajinska vlada, utiče na početni skup mreža koje se mogu preneti, aktivirati i kreirati kako bi žene mogle da se snađu sa prinudnim samohranim majčinstvom. Međutim, u većini slučajeva, deo brige o podršci izbeglicama je usredsređen na ženske figure: rođake, prijateljice, koleginice i poznanice. Strukture rodnih i ekonomskih nejednakosti, rodne uloge i društvene norme, naturalizuju žene kao negovateljice i odgovorne za reproduktivni, neplaćeni rad. Ovo objašnjava rodno određen karakter prethodno uspostavljenih, dogovorenih, pretpostavljenih i novostvorenih aranžmana za brigu koje na raspolaganju imaju žene koje su pobegle od rata. U Ukrajini su pre rata, kao i u mnogim drugim zemljama, korišćene pretežno ženske mreže podrške da bi se premostile praznine koje su stvorile ekonomije orijentisane na profit i politike štednje. Ovo se nastavlja i u izbeglištvu.

Strukture klasne i dohodovne nejednakosti takođe mogu igrati paradoksalnu ulogu u pristupu izbeglica mrežama socijalne zaštite i nege. One žene, koje su inače u privilegovanijem položaju zbog raspoloživih prihoda i prethodno uspostavljenih profesionalnih veza u inostranstvu, često se odmah ili dosta brzo nastanjuju u posebnom stanu i nisu im potrebna socijalna davanja. Iako to znatno olakšava materijalnu stranu njihovog života, takođe ih delimično odvaja od drugih ukrajinskih izbeglica: ne žive zajedno u kampovima i spavaonicama, ne moraju redovno da idu u različite društvene ustanove. Na kraju, one mogu imati daleko manje mogućnosti da izgrade veze i stvore mreže brige i nege. Jedna žena, koja je pet meseci živela u kampu sa svojim mališanom, a potom smeštena u studentskom domu, živeći sa drugom porodicom, rekla je da je imala sreće: za razliku od svoje sestre, koja se uselila u stan, mogla je da gradi veze sa drugim Ukrajinkama koje bi mogle da je podrže u poslovima nege. Druga žena, koja radi u istraživačkoj instituciji i živi odvojeno sa sinom, bila je izričita da se oseća izolovano i da nema nikoga da je podrži.

Suština opisanih mreža podrške je svakako u svakodnevnoj solidarnosti i reciprocitetu. Međutim, ova solidarnost nije nužno prevedena u organizovane kolektivne napore koji se bave problemima društvene reprodukcije i strukturnih nejednakosti koje ih stvaraju. Smeštene u sferu reprodukcije, veštački potisnute u privatnu sferu u modernim društvima, oslanjajući se na naturalizovani rad nege i pletući se oko njega, ženske mreže svakodnevne solidarnosti i reciprociteta imaju samo osnovni potencijal za političku mobilizaciju. Mreže podrške za negu koje stvaraju izbeglice su dodatno fragmentisane i fluidne; izbeglice nose teret ranjivosti, čiji koren je u okolnostima rata i raseljenja. Ipak, ponekad se ove mreže koriste za mobilizaciju ukrajinskih izbeglica u dobrovoljnim ili političkim naporima da se izbore sa ratom i njegovim posledicama: u njima kruže informacije o protestnim događajima u znak podrške Ukrajini ili kolektivnim naporima potrebnim za humanitarnu ili vojnu podršku. Na ovaj način mreže trenutno igraju ulogu dopunskih mreža, meko usredsređenih na različite političke inicijative ili druge građanske inicijative. U kojoj meri se ove mreže mogu mobilisati da se bave problemima infrastrukture nege i brige na nivou politike – bilo u izbeglištvu ili nazad u Ukrajini – ostaje otvoreno pitanje.


Istraživanje je omogućeno kroz podršku Roza Luksemburg Štiftunga.

Ovaj članak dio je višejezičnog serijala ELMO posvećenog transnacionalnim migracijama u Srednjoj i Istočnoj Europi iz intersekcijskih perspektiva rase, roda, klase i državljanstva. Tekst na engleskom možete pronaći ovdje.

Naslovna fotografija: Mirek Pruchnicki/Radnička prava
Tekst prevela: Danijela Savkić
Tekst napisala:

Oksana Dutčak

Preporučite članak: