Ognjen Kojanić je antropolog koji je proveo godinu dana istražujući radničko samoupravljanje u firmi ITAS (2017-2018), nakon čega je doktorirao na toj temi na Sveučilištu u Pittsburghu. U međuvremenu su mu izašla dva rada na temu ITAS-a, a ujedno je i primijenio svoje akademsko znanje radeći kao sindikalni organizator u Pittsburghu. U intervjuu se dotičemo odnosa akademije i prakse izvan nje, razlike između sindikalnog organiziranja u Europi i SAD-u, teškoća radničkog samoupravljanja unutar kapitalističkog načina proizvodnje u kojem, recimo, sam dizajn strojeva ide u smjeru što lakše uporabe kako bi radnička klasa trebala što niže obrazovanje, a time bila lakše zamjenjiva.
2015. godine proveo si pilot istraživanje o iskustvu postsocijalističke transformacije vlasništva i radničkih borbi za očuvanje kolektivnog vlasništva u tri poduzeća: Jugoprevoz, ITAS i Dita. Na kraju si odlučio detaljno istražiti kako funkcionira radničko samoupravljanje u ITAS-u, zašto baš ITAS?
Uprošteno rečeno, glavna tema kojom sam hteo da se bavim u svom istraživanju bila je model vlasništva koji je u suprotnosti sa dominantnim u postsocijalističkom kapitalizmu. Puno je mastila potrošeno na akademske radove o procesu i posledicama privatizacije nakon pada socijalizma u istočnoj Evropi, ali mnogo manje pažnje je bilo posvećeno modelima u kojima su radnici pokušavali da izgrade alternative. Jedna od sugestija koje sam dobio dok sam pripremao predlog teme za doktorsko istraživanje bila je da radim komparativno istraživanje dva ili tri slična preduzeća. Razmatrao sam između ostalih i primer Jugoremedije, koji je u regionu možda najpoznatiji slučaj iz Srbije, ali u tom trenutku je Katrin Jurkat već radila istraživanje sa malim akcionarima tog preduzeća.
Jugoprevoz, Dita i ITAS su se činili donekle sličnima, ali kada sam ih posetio 2015. godine, primetio sam značajne razlike među njima zbog kojih sam odustao od komparativnog istraživanja. U Jugoprevozu je vlasnička struktura bila mešana, a radnici, udruženi u skup malih akcionara, kolektivno su bili većinski vlasnici svoje firme. Međutim, akcije Jugoprevoza su se trgovale na Beogradskoj berzi i izgledno je bilo da će u bliskoj budućnosti radnici izgubiti većinsko vlasništvo. Dita je tada bila veoma aktuelna kao primer grupe radnika koji su okupirali svoju fabriku i pokrenuli proizvodnju, ali bila je javna tajna da se pregovara sa Bingom, lancem supermarketa u privatnom vlasništvu, o mogućnosti prodaje. Par godina kasnije, Bingo je kupio Ditu. (Larisa Kurtović, Andrew Gilbert, Haris Husarić i Boris Stapić su nastavili da istražuju istoriju radničke borbe u Diti). Tako da sam odlučio da se fokusiram na ITAS, koji je u tom trenutku jedini izgledao kao primer u kome su radnici uspeli da očuvaju svoje većinsko vlasništvo nad firmom i gde je jedna grupa radnika i njihovih saveznika van firme pokušavala da nađe način da formalizuje model radničkog vlasništva nad firmom.
ITAS se često prezentira kao pozitivan primjer samoupravljanja. Koliko slika koju ljevica gradi o ITAS-u korespondira s tvojim iskustvom?
S obzirom na istoriju poraza raznih levih inicijativa posle raspada Jugoslavije, ITAS je zaista jedan veliki uspeh. Činjenica da je firma koja je bila pred likvidacijom uspela da se održi narednih petnaestak godina na tržištu — i da nastavlja da posluje — se ne može zanemariti. Desetine i desetine radnika, koji bi ostali bez zaposlenja da je ITAS prestao sa radom, dočekali su dobru penziju radeći u ITAS-u. Umesto da budu prinuđeni da traže posao negde drugde, mnogi su imali mogućnost da ostanu u Ivancu i okolini, blizu svojih porodica. Takođe, desetine i desetine mladih radnika su prošli kroz praktično obrazovanje u ITAS-u. Iako je manjina njih ostala na duže staze u ITAS-u, oni koji su otišli u druga metalska preduzeća u Hrvatskoj ili u susednim zemljama imali su vredne veštine koje su im pomogle da nađu bolje plaćena radna mesta. Dakle, u malom mestu poput Ivanca, veliki je kumulativni efekat koji je imalo ITAS-ovo poslovanje. Ali takođe treba imati u vidu da je levica na ovim prostorima doživela toliko poraza da je morala da slavi bilo kakve znake života radničkog pokreta, koliko god mu dometi bili ograničeni.
Nažalost, veliki deo akcija radničkog pokreta su predstavljale “akcije iz očaja”, kako ih zove Dragan Bagić, koje su bile osuđene na neuspeh jer im je manevarski prostor bio jako ograničen. Iako je ITAS izbegao sudbinu mnogih akcija iz očaja, on nije bio bez problema. 2017. i 2018. godine, kada sam ja sprovodio svoje istraživanje u ITAS-u, bilo je dosta nezadovoljstva među radnicima. To je bilo vreme kada su radnička primanja bila neredovna i poslovanje na tržištu generalno nije izgledalo kao da ima solidnu perspektivu. (Momenti iz tog perioda su zabeleženi u filmu Tvornice radnicima Srđana Kovačevića.) Tadašnji generalni direktor ITAS-a je takođe ukinuo praksu čestih radničkih zborova. Većina radnika nije imala dovoljno informacija o stanju u preduzeću, da ni ne govorimo o uticaju na upravljanje. Takvo teško stanje poslovanja se odrazilo na odnose među radnicima. Uz očekivano trvenje između onih “na katu,” tj. inženjera, ekonomista i drugih belih okovratnika, i onih direktno uključenih u proizvodnju, pokazalo se da su postojale i podele po starosti, obrazovanju, iskustvu i odgovornosti u ITAS-u. One su bile najvidljivije u čestim razgovorima o razlikama u platama, koliko god male ili velike bile. Radnici su s nezadovoljstvom komentarisali kako one pokazuju nepravedan odnos rukovodstva prema radnicima. U isto vreme, nije bilo nikakvih pokušaja da se te razlike među radnicima prevaziđu, na primer kroz uključivanje radnika u donošenje odluka o tome kako će rad biti nagrađen.
U svojem radu ističeš da način na koji se rade tehnološke inovacije nije apolitičan, već poslodavci zahtijevaju strojeve kojima je vrlo lako upravljati kako bi mogli zaposliti jeftinu i neobrazovanu radnu snagu, lakše mijenjati radnike. Kako ITAS, kojeg vode radnici, uspijeva konkurirati na tržištu takve poslovne politike?
Odnos prema tehnologiji koja se koristi se svakako može politizovati. Ta interpretacija o sve većem korišćenju strojeva koji zahtevaju manje radne snage je uobičajena u kritikama kapitalističkog razvoja. Harry Braverman je poznat po svojoj tezi o degradaciji rada kroz uvođenje tehnologija koje umanjuju značaj veština radnika i podređuju ih mašinama. Donekle su slično razmišljali i stariji radnici u ITAS-u kada su pričali o kupovini novih CNC (computer numerical control) mašina za koje je bilo potrebno manje veština. Međutim, oni bi takođe hvalili mogućnost mlađih radnika da se snalaze na računarima, što je preduslov za upravljanje CNC mašinama i veština kojom oni nisu mislili da mogu da ovladaju tako kasno u svojoj karijeri. Tako da je stvar uvek složenija nego što se može predvideti na osnovu teorije. Uvođenje novih tehnologija samo po sebi ne mora da bude problem, pitanje je samo u koje svrhe se dešava i kako se raspoređuju benefiti od novih tehnologija. Generalno, većina radnika ITAS-a je mislila da je modernizacija tehnologije neophodna da bi firma nastavila sa poslovanjem.
Povrh te priče koja je karakteristična za sam ITAS, hteo sam da ukažem uopšteno na ulogu koju radnici igraju u oblikovanju geografije kapitalizma. U levim kritikama se uglavnom ističu odluke koje donose kapitalisti i države. Međutim, radnici nisu bez svoje moći delanja, što ilustruje primer ITAS-a. ITAS-ov uspeha na tržištu je kompleksno pitanje. Za razliku od dosta drugih firmi u radničkom vlasništvu, poput gorepomenute Dite iz 2015. godine ili grčke firme Vio.Me koje su proizvodile robu za široko tržište, ITAS-ovi proizvodi su mašinski strojevi. Dita, Vio.Me i slični primeri su bar na početku mogli da očekuju podršku iz zajednice kroz kupovinu njihovih proizvoda zato što želi da uspe eksperiment radničkog vlasništva. Nasuprot tome, ITAS mora da prodaje na tržištu ono što napravi i pritom ostvari dobit. ITAS-ovo rukovodstvo je uspelo da održi veze sa firmama iz Nemačke koju su im osigurale rad u određenoj niši na tržištu mašinskih strojeva. Radna snaga je jeftinija u Hrvatskoj nego u Nemačkoj te je proizvodnja u malim serijama koja se odvijala u ITAS-u imala finansijskog rezona. Osim zbog cene radne snage, takva proizvodnja je takođe imala smisla na mešavini mašina koje su postojale u firmi, uključujući najveći broj “klasičnih strojeva,” od kojih su neke bile stare i preko 50 godina. Ovi uslovi proizvodnje su ograničavali manevarski prostor poslovanja, ali takođe i nudili neke prednosti, koje je ITAS spretno koristio da se održi na tržištu. Na taj način, ITAS-ovi radnici nisu oblikovali ishode političko-ekonomskih procesa samo kroz sukob sa prethodnom vlasnicom i državom, nego kroz svoje delovanje kao ekonomski subjekti.
U jednom od svojih radova o ITAS-u praviš distinkciju između starijih i mlađih radnika, gdje stariji imaju intiman odnos s mašinama, dok mlađi teže modernizaciji. Postoji li jasna razlika u klasnoj svijesti između mlađih i starijih radnika?
U tom radu pokušavam da pokažem da generacijske razlike nisu uvek jasno izražene, iako neke generalizacije mogu da se naprave. U velikoj meri, razlike su bile ishod vrlo specifične istorijske trajektorije ITAS-a koja je učinila da su u vreme mog istraživanja oko polovine radnika činili oni stariji od 50 i oko polovine oni koji su bili ispod 30 godina starosti. Na tu generacijsku podelu mapirale su se i druge razlike. Odnos prema tehnologiji korišćenoj u proizvodnji je bila jedna od njih. Kao što sam pomenuo u odgovoru na prethodno pitanje, stariji radnici su često mislili da ne mogu ovladati veštinama upravljanja CNC mašinama, pa je to obično bio posao za mlade radnike. Međutim, mnogo mladih radnika je radilo na klasičnim mašinama iz prostog razloga što ITAS nije mogao da priušti kupovinu velikog broja CNC mašina.
Druga relevantna razlika je bila u iskustvu nekih starih radnika iz ranih 2000-ih godina, kada su se sukobili sa vlasnicom i na kraju bili proglašeni vlasnicima svoje firme u sudskom procesu. Međutim, nisu ni svi stari radnici učestvovali u tom sukobu već su neki došli u ITAS nakon njega. Najzad, većina mladih radnika, ali ne svi, su se osećali spremnim na preseljenje i traženje posla van Hrvatske. Kao što sam pomenuo kada sam govorio o platama, nije postojao neophodan politički rad da se te razlike prevaziđu, što je imalo negativne posledice na osećaj jedinstva. U tom smislu, teško je govoriti o klasnoj svesti u kolektivu. Kao i većina drugih ljudi, i radnici ITAS-a tipično imaju skup ideoloških ubeđenja koja često nisu koherentna. Na primer, iako su neki od njih bili nominalno anti-kapitalisti, mogli bi da imaju različita druga uverenja koja nisu kompatibilna sa idejama jednakosti.
Još važnije od pitanja ideja je pitanje prakse. Vrlo mali broj je bio aktivno uključen u rad sindikata, a gotovo niko nije bio aktivan u bilo kakvim levim inicijativama van firme — bili oni mladi ili stari. U tom smislu, sama činjenica radničkog vlasništva nije urodila širenjem levih praksi.
Postoji li još tih napetosti između radničkog dioničarstva i kapitalističkog tržišta? Možeš li navesti još neke probleme s kojima se radnici susreću?
Radnici su u razgovorima sa mnom često isticali da politike Evropske unije, i Hrvatske unutar Unije, ne podržavaju forme kolektivnog vlasništva slične ITAS-u. Uz teške uslove poslovanja, to je za većinu njih bio izvor velike skepse prema mogućnostima da se radničko vlasništvo održi na duže staze. Naravno, neki su bili skeptični i prema vrednosti samog radničkog vlasništva. Posle decenija ideološkog insistiranja na hegemonim formama vlasništva, nije začuđujuće da ni radnici koji su retki po tome što imaju priliku da eksperimentišu sa građenjem inovativnog modela vlasništva ne veruju u njegovu održivost.
Možeš li objasniti odnos sindikata i radnika u samoupravnim poduzećima?
To je jedno vrlo komplikovano pitanje. Istorijsko iskustvo stvarno postojećeg socijalizma u mnogim zemljama pokazuje da proglasiti nešto “radničkom državom” ne mora da podrazumeva poštovanje radničkih sloboda i osnaživanje radnika. Isto tako, samoupravna preduzeća u Jugoslaviji su imala niz problema, između ostalog i sa činjenicom da su tehnokrate često bili de facto upravljači umesto radnika, o čemu je nedavno pisao Saša Vejzagić. Ni savremena samoupravna preduzeća ne moraju uvek imati interese radnika kao prioritet. Naročito ako su nominalno samoupravna, a u stvarnosti njima upravlja nekolicina menadžera a većina radnika to prećutno prihvata.
S druge strane, interes sindikata ne mora biti izjednačen sa interesima svih radnika. U minimalnoj definiciji, sindikat je grupa radnika koja kolektivno nastupa u želji da poboljša svoje uslove rada. Ako je ta grupa manjinska i nereprezentativna, ona može imati suprotne interese od većine drugih radnika. Najzad, mislim da sindikati mogu da imaju važnu ulogu u samoupravnim preduzećima. S obzirom da svi radnici ne mogu biti uključeni u donošenje većine odluka u takvim preduzećima, korisno je da postoji telo koje će zastupati interese radnika kao radnika, u odnosu sa rukovodstvom koji je u određenoj meri antagonistički. Bilo da je rukovodstvo formirano kroz slobodne izbore ili na neki drugi način, uvek postoji rizik da će se ono u nekim situacijama postaviti nasuprot radnika, i u takvim situacijama je poželjno imati kolektivni glas i snagu kroz sindikat da kroz određenu vrstu konflikta reši nesuglasice između radnika i rukovodstva.
Zanimljivo mi je da si s teorijskog rada prešao u praksu sindikalne organizacije. Kako uspoređuješ ta dva svijeta?
Barem u SAD-u, gde sam imao to iskustvo, dosta su različiti ti svetovi. Još tokom doktorata bio sam uključen u pokušaj osnivanja sindikata postdiplomskih studenata-radnika diljem SAD-a. Naglašavali smo rad koji smo obavljali za univerzitet: kao istraživači u laboratorijama, asistenti, predavači, ocenjivači, savetnici, članovi komiteta, itd. Naš rad je bio ključan za funkcionisanje univerziteta, ali nije bio priznat kao rad, već su univerziteti plaćali advokate da osporavaju naše pravo na sindikalno organizovanje. (O toj problematici sam pisao u svom tekstu za Radnička prava iz 2017. godine.)
Kada sam 2020. godine doktorirao, pandemija koronavirusa je bila u punom jeku i tržište akademske radne snage je bilo u katastrofalnom stanju, tako da sam odlučio da iskoristim ono što sam naučio kao volonter u sindikalnom organizovanju i nađem posao u sindikatu United Steelworkers. Nastavio sam da radim na akademskim kampanjama. Pored kampanje postdiplomaca, i profesori i neakademsko osoblje su pokušavali da osvoje priznanje za svoje sindikate. Profesori su za sada jedini sa priznatim sindikatom; na referendumu 2021. godine su ubedljivo pobedili i sada zastupaju preko 3.000 radnika. Međutim, i dalje pregovaraju o kolektivnom ugovoru sa univerzitetom.
Da se vratim na pitanje: jedna od glavnih stvari kojima me je iskustvo sindikalnog organizovanja naučilo je da je akademski rad — rad. Lauren Berlant ima koncept “okrutnog optimizma” koji je koristan za identifikovanje raznih problema u savremenom kapitalizmu, između ostalog i to što se akademija doživljava više kao lični poziv nego kao rad. Okrutni optimizam podrazumeva da nas ono za šta smo vezani sputava i sprečava da živimo ispunjene živote. Univerziteti kao institucije imaju svoju ekonomsku logiku koja se ne mora obazirati na radne uslove svojih zaposlenih. Kao akademski radnici, moramo se zajedno izboriti da se naš rad poštuje i ceni.
Koliko ti je koristilo teorijsko znanje i misliš li da je akademski svijet previše zatvoren u „kuli od bjelokosti”? Smatraš li da bi se ta dva svijeta trebala jače povezivati? Ako da, kako?
Mislim da je jako teško prevazići jaz između akademskog polja i “stvarnog sveta”. Unutar akademskog polja, podsticaji su često usmereni na stvaranje visoke teorije i formulisanje novih koncepata. U slučaju kada su internalizovani neoliberalni standardi produktivnosti, akademski radnici troše najviše vremena na ispunjavanje kriterijuma poput objavljivanja određenog broja radova u visoko kotiranim časopisima. Čak i kada se stavlja naglasak na neku vrstu otvaranja prema javnosti, na primer kroz objavljivanje blogova napisanih bez žargona ili pojavljivanje u medijima, često je svrha takvih aktivnosti samopromocija, više nego rešavanje problema koji postoje u svetu oko nas. Naravno, uvek postoje primeri naučnika i naučnica koji imaju obostrano korisne odnose i nalaze načine da svoj rad usmere na one teme koje su najbitnije grupama sa kojima rade. Ti primeri su hvale vredni. Međutim, u određenoj meri, mislim da nije ni neophodno da uvek insistiramo da potraga za znanjem mora da ima direktnu primenu. Za početak treba da razumemo pojave koje nas okružuju. U nekim slučajevima je možda dovoljno da nađemo jezik da pričamo o problemima, naravno, pod uslovom da taj jezik nije previše opskuran da ga niko van “kule od bjelokosti” ne može razumeti.
Bavio si se sindikalnim organiziranjem u SAD-u. Znam da je jako široko pitanje, ali možeš li ukratko usporediti iskustvo u ITAS-u i SAD-u? Ovako na prvu se čini da bi u SAD-u bilo puno teže baviti se sindikalnim organiziranjem nego u Europi, no ima li i nekih lakših strana?
Siguran sam da čitaoci Radničkih prava prate Jacobin i razne druge medije koji pišu o sindikalnim aktivnostima u SAD-u. Generalno, jeste teško baviti se sindikalnim radom preko okeana jer je zakonski okvir dosta restriktivan. Naravno, postoje inicijative koje ne pokušavaju da deluju u okviru tih ograničenja nego razvijaju anarhosindikalističke i druge prakse, ali one su marginalne na nivou cele države.
Međutim, jedna od prednosti koje sam uvideo radeći u sindikatu je da su ta ograničenja zapravo učinila da se metode sindikalnog rada dosta usavršavaju. Na primer, da bi bili priznati, sindikati moraju da pobede na referendumu i tako dokažu svoju reprezentativnost. Tome se pristupa izuzetno ozbiljno i kampanje se često vode dublje nego kampanje za izbore na državne funkcije.
Moj rad u organizovanju novih sindikata je podrazumevao konstantne kontakte sa radnicima u kojima sam ih učio da efektivno razgovaraju sa svojim kolegama i grade snažne međusobne veze kako bi mogli da izdrže pritisak od uprave, koja je bila protiv sindikata. Mapirali smo različita radna mesta unutar univerziteta i fizički, da bismo se snašli u prostoru, i prema tome kako su radnici povezani među sobom i kako je moguće naći predvodnike među njima koji bi mogli da povedu svoje kolege prema sindikatu. Stalno smo vodili beleške i pratili brojčano stanje da bismo prilagođavali taktike koje smo koristili ako nisu bile dovoljno uspešne. Mogu se naći resursi o tome kako voditi sindikalne borbe na osnovu iskustava iz SAD-a, uključujući i škole za štrajkovanje koje je organizovala Fondacija Rosa Luxemburg u saradnji sa sindikalnom aktivistkinjom i teoretičarkom Jane McAlevey. Svi ti metodi aktivnog rada na kampanjama su nešto što se uči i konstantno usavršava, i mislim da bi mogle biti korisne sindikalcima i drugim aktivistima širom sveta.
Objavu ovog teksta podržala je Zaklada Rosa Luxemburg – Southeast Europe sredstvima Ministarstva za vanjske poslove Savezne Republike Njemačke.
Naslovna fotografija: Iz osobne arhive/Radnička prava
Razgovor vodio:
Preporučite članak: