„Očigledno je sve veći problem izbacivanja ljudi na ulicu od strane privatnih izvršitelja, jer oni su plaćeni za to i imaju interesa da što više ljudi izbace iz njihovih domova“ komentira Mićan Bajić iz Zrenjaninskog socijalnog foruma situaciju sa stanovanjem u susjednoj Srbiji. Pronaći krov nad glavom za sve veći broj ljudi postaje problem, a nedavno su tri osobe u Zrenjaninu izgubile život nakon što su im domove zahvatili požari.

Zvao se Dragoljub Mikloš Baka. Bio je beskućnik u Zrenjaninu. Izgubio je život u požaru.

U filmu Koje su boje tvoje pertlice Baka je kazao sljedeće: "Dovijaš se, skupljaš sirovine, prodaš gvožđe, snađeš se dan za dan. Fabrika nema, živiš od socijale, od čega da platiš struju, smeće, vazdušarine? Nema, neko nema ništa, sirotinja, neko bogat ima i prekoviše."

Prije požara u kojem je život izgubio Baka, istoga mjeseca se na istoj lokaciji, u Skrobarskoj ulici u Zrenjaninu, dogodio još jedan požar. U njemu su živote izgubili majka i dijete.

Jedini dom Mićana Bajića, sekretara Zrenjaninskog Socijalnog Foruma (ZSF), također je nastradao u požaru. Njegov dom nalazio se tik do objekta u kojem je živio Baka. Bajić za Radnička prava pojašnjava kako je to izgledalo: "Požar se dogodio u stanu pored mene, kod komšije kojem su u tom požaru izgoreli žena i dete. Požar je zahvatio krov na mom i majčinom stanu i na još jednom stanu pored nas. Trenutno majka i ja živimo kod Arijane, naše članice ZSF-a. U ZSF-u planiramo da od skupljenih priloga pokrijemo krov bar na jedan stan, ali to je privremeno rešenje jer je taj objekat predviđen za rušenje, posle incidenta sa požarom još je veća opasnost da bude srušeno jer se komšiluk plaši daljih požara“, kaže Bajić, pa nastavlja: „Dok radim mogu otići i u privatan stan, ali kako u Srbiji ništa više nije sigurno, pa ni posao, šta posle? Na ulicu."

Ovo može svakom da se desi

I zaista, što poslije?

Situaciju u Zrenjaninu u kojem su tri osobe izgubile život u požaru pojasnila nam je Tara Rukeci iz ZSF-a. Ona kaže da sve veći broj ljudi u Zrenjaninu sve teže žive: "Sve više ljudi ne može da preživi od primanja, mnogo ljudi zbog izvršitelja gubi dom, nejednakost u društvu raste“.

Situacija je slična na razini cijele Srbije. Izbijanje pandemije koronavirusa samo je ogolilo sistem koji je već godinama truo, kazala nam je Diana Dimitrijević, aktivistica Združene akcije Krov nad glavom. Krov nad glavom kolektiv je aktivista koji, kako se sami opisuju, okuplja ljude ujedinjene u borbi za pravo na dom; često se okupljaju i sprječavaju deložacije i izbacivanje ljudi na ulice iz jedinih domova koje imaju.

S obzirom na to da iz Srbije sve češće gledamo deložacije, Dimitrijević smo upitali što je dovelo do toga. Ona je za Radnička prava pojasnila da je do ovolikog broja deložacija u Srbiji došlo donošenjem novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju 2011. godine. Tada su zakonski “osnovani” i izvršitelji, osobe koje od države dobivaju licencu da provode njene sudske odluke. Izvršitelji u postupku imaju određene zakonske ovlasti, a uvođenje kategorije izvršitelja u zakon pravdano je većom efikasnošću i rasterećenjem drugih aktera.

 

"Cilj ovog zakona je efikasnije sprovođenje sudskih odluka. Srž problema je što zakon daje prevelika ovlašćenja javnim izvršiteljima, odnosno sprovođenje sudskih odluka stavlja u ruke privatnih preduzetnika. Izvršitelji imaju direktan novčani interes te će uglavnom biti uporniji u onim predmetima gde je moć druge strane mala, ili nepostojeća kao u slučajevima kada su dužnici ljudi iz ugroženih grupa kao što su samohrani roditelji, penzioneri, invalidi, Romi itd.“, kazala nam je Dimitrijević.

Međutim, ta efikasnost je uglavnom jednostrana, ističe Dimitrijević. „U slučajevima kada radnici traže naplatu svojih plata, a s druge strane se nalazi firma ili poslodavac koji ima novčana i pravna sredstva da se brani, efikasnost izvršitelja izostaje. Ovaj zakon je veoma problematičan, jer nije u skladu sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je po Ustavu sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije. Zbog toga smo krajem prošle godine podneli Inicijativu za ocenu ustavnosti ovog zakona, na koju još uvek čekamo odgovor suda", istaknula je Dimitrijević.

Nepostojeća stambena politika i “suvišni ljudi”

Dimitrijević napominje da su pitanja stambene sigurnosti i prava na dom povezana s pitanjem položaja radnika, „tako što iste institucije i tela rade na degradiranju i jednog i drugog“.

„Isti centri moći koji rade sa Komorom izvršitelja, učestvuju u donošenju Zakona o izvršenju i obezbeđenju i urušavanju stambene sigurnosti u Srbiji, istovremeno učestvuju i u oblikovanju radnog zakonodavstva, urušavanju radničkih prava i normalizaciji privremenih i sve nesigurnijih oblika zaposlenja“, dodaje.

Referirajući se na stanje u Zrenjaninu Rukeci kaže da stambenih politika kao i da nema te je sve ostavljeno „nekoj 'nevidljivoj ruci'“.

„Investitori ulažu ogroman kapital za izgradnju stambenih objekata, međutim, ko su ti ljudi koji bi trebalo da žive tamo, od kojih para i zaposlen čovek da priušti sebi krov nad glavom, da ne govorimo o svim onima koji imaju nestalne poslove i nemaju gotovo nikakve šanse", ističe Rukeci.

Danas u Zrenjaninu nema industrije, a „radnici koji rade kod privatnika ukoliko dignu stambene kredite, strahujući od izvršitelja i oduzimanja doma, pristaju na sve goru i goru eksploataciju“, kaže Rukeci, dodajući da su događaji iz travnja, požari u kojima je živote izgubilo troje ljudi, „posledica ovog nehumanog društvenog uređenja“.

„Ti ljudi jesu za sistem suvišni, oni su izdatak a ne profit, a pošto je jedini bog profit, ti ljudi su [prepušteni] na milost i nemilost, dakle borbu za svakodnevno preživljavanje", smatra.

Život u devedesetima i nakon, kaže Rukeci, donio je pad životnog standarda. Mnogi se nisu snašli u novim okolnostima. Problem su i nestabilni poslovi i nesigurna radna mjesta. „Dakle, desiće se bolest, otkaz, krediti, banke, izvršitelji. Ogromne cifre za komunalije, posebno za grejanje u Zrenjaninu, razlog su nekad da ljudi moraju da prodaju nekretnine, isplate dugove ili ostaju bez krova nad glavom. Na primer, osoba sa penzijom od 20 i nešto hiljada dinara, kako redovno da izmiruje račune za grejanje kada u nekim stanovima cene zimi budu i oko 15 hiljada mesečno? To su samo primeri“, kaže.

Slično ističe i Bajić, pa kaže da u Srbiji „ljudi ostaju bez doma iz raznih razloga – krediti, dugovi, neplaćene komunalije“. Događa se i da su ljudi žrtve prevara, a Bajić ukazuje i na slučaj 'Hercegovačka' u Beogradu kad su ljudima preko noći porušili kuće da bi se izgradio Beograd na vodi. Taj slučaj i dan-danas nije riješen.

„Očigledno je sve veći problem izbacivanja ljudi na ulicu od strane privatnih izvršitelja, jer oni su plaćeni za to i imaju interesa da što više ljudi izbace iz njihovih domova“, kaže Bajić i dodaje da u Zrenjaninu postoje socijalni stanovi, ali oni nisu namijenjeni ljudima koji nemaju krov nad glavom, već onima koji mogu plaćati najam.

Oni koji nemaju sredstava za najam, prepušteni su sami sebi i, nažalost, ulici.

Život u strahu

Rukeci se u svom radu u ZSF-u susreće s ljudima iz različitih životnih situacija. Međutim, svi oni imaju nešto zajedničko. „Svi oni negde žive u strahu koliko daleko može da ide ova nepravda, nejednakost i ostalo. Strah da baš svako može biti ugrožen na neki način i da društvo nema odgovor na to. Nestabilno zaposlenje, ljudi u kreditima, male penzije, sve lošiji zdravstveni sistem, jednostavno, stanje u Zrenjaninu nije iznenađujuće, niti ništa bitno drugačije nego u drugim sredinama koje su prošle iskustvo od razvijenog industrijskog centra do toga da stanovnici svakodnevno kušaju sve ono što je donela privatizacija“, ističe.

Dimitrijević nam je kazala da u Srbiji vlada “investitorski urbanizam” – grade se privatna luksuzna naselja za bogate, dok se najsiromašniji „tretiraju kao komunalni otpad koji treba skloniti sa puta“.

 

Govoreći o situaciji u Zrenjaninu Rukeci kaže da se u tom gradu „privreda svodi na investicije privatnih kompanija sa istoka, iz Kine i sa zapada, na primer Nemačke, Italije, koje su ovde došle radi eksploatacije. Nemajući drugo, radnici pristaju na sve lošije i lošije uslove rada, oni koji imaju sreće da ih zdravlje još služi da uopšte mogu da se zaposle negde“.

Izgubila se svijest o tome da je stanovanje pitanje ljudskih prava, a ne pitanje luksuza, kaže Dimitrijević, te dodaje da se krivica svaljuje na pojedince koji krpaju kraj s krajem, dok se „siromaštvo kriminalizuje“.

„Republika Srbija ima ispod jedan posto stanova u svom vlasništvu, a uslovi za dobijanje takvih stanova su da imate niska primanja koja ne prelaze određenu cifru. Međutim, samo cena komunalija u tim stanovima nadmašuje upravo tu propisanu cifru. Tako dolazimo do paradoksa da socijalni stanovi perpetuiraju problem koji bi trebalo da reše, postaju nepriuštivi i svoje stanovnike guraju u začarani krug siromaštva. O odsustvu stambene politike u Srbiji govori i podatak da 90 posto domaćinstava ne mogu sebi da priušte kupovinu stana. Ovo je naša realnost, koja je dovela do toga da se svest ljudi menja, pa se i sami osećaju krivim što nisu više i napornije radili kako bi sebi obezbedili krov nad glavom. Gubi se iz vida da je ovo kolektivni, a ne pojedinačni problem", ističe Dimitrijević.

Ljudi pucaju pod pritiskom i nesigurnošću

Pandemija koronavirusa samo je pogoršala ionako tešku situaciju. Čak ni tada deložacije nisu bile zaustavljene. Dimitrijević tadašnju atmosferu opisuje kao atmosferu “haosa i zastrašivanja, koja je bila podgrevana s vrha države“.

Kaže da se sve više ljudi gura u beskućništvo, mnogi su izgubili poslove ili trpe nehumane uvjete rada da bi imali kakva-takva primanja. „Ljudi pucaju pod pritiskom i nesigurnošću na svim poljima. Ukoliko nemate adresu stanovanja ne možete izvaditi ličnu kartu, niti zdravstvenu knjižicu, samim tim za sistem ne postojite. Svedočimo odsustvu institucija koje bi se direktno bavile problemima i zaštitom beskućnika, kao i drugih pripadnika ranjivih grupa, koji su najviše bili pogođeni pandemijom“, kaže.

A danas svatko može postati beskućnik, od toga mnoge dijele tek otkaz ili jedna ili dvije neisplaćene plaće. „Razlozi su mnogobrojni i nikad nisu jednostavni“, kaže Dimitrijević.

„Uglavnom je to splet raznih okolnosti u neefikasnom sistemu gde vlada zakon jačega. Ljudi mogu ostati bez doma jer su bili prinuđeni da se zaduže, onda usled gubitka posla ili bolesti dug ne mogu da otplate. Neretko svedočimo i tome da ljudi ostanu na ulici kao žrtve investitorskih i sistemskih prevara, a da su pravno sve odradili kako treba i nikome nisu dužni ni dinara. Cela ta mašinerija je napravljena tako da radi u korist bogatih. Ono što mi iz Krova nad glavom neprestano naglašavamo je da svako ko ne pripada bogatima i moćnima može da se nađe na ulici, a jednom kad vas to zadesi skoro da je nemoguće vratiti krov nad glavom. Baš iz tog razloga je neophodno da se udružujemo i podržavamo, jer kako danas tretiraju naše sugrađane, sutra će tretirati nas“, zaključuje.

Objavu ovog teksta podržala je Agencija za elektroničke medije sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.

Izvor naslovne fotografije: Zrenjaninski socijalni forum, Radnička prava
Tekst napisala:

Matea Grgurinović

Preporučite članak: