Large vu%c4%8dkovi%c4%87 fotografija

“Ako vam trgovac ne ispoštuje garanciju za televizor zaštićeni ste od strane države i možete govoriti na nacionalnoj televiziji, dok ako ste radili „na crno“ praktično vam nema pomoći i pošto je to vaša sramota to nećete reći ni najbližim prijateljima, a kamoli da izneste u javnost putem nekog medija ako neko uopšte bude bio zainteresovan da izveštava o tome” govori nam Miloš Vučković, urednik portala Radnik.rs. Upravo je taj portal postao mjesto gdje se objavljuju priče iz svijeta rada, radničkih prava, ali i pruža aktivna pomoć radnicima. S njime je razgovarao naš Jovica Lončar.


Možete li nam reći više o funkcioniranju portala: koliko dugo djelujete, kako se financirate, tko je sve uključen u proizvodnju sadržaja?

Portal Radnik.rs postoji oko 4 godine, osnovan je kao medij koji izdaje udruženje građana. Pre portala Radnik.rs, mi osnivači smo imali iskustva radeći na TV emisiji „Potrošački savetnik“ koja je nešto slično Potrošačkom kodu na HRT-u. Bilo nam je veoma zanimljivo kako su teme potrošačkih prava prioritizovane dok mi osnivači Radnik.rs i praktično svi iz naše okoline imaju neke probleme na radnom mestu ali su to tabu teme o kojima se prosto ne govori.

Prosto rečeno ako vam trgovac ne ispoštuje garanciju za televizor zaštićeni ste od strane države i možete govoriti na nacionalnoj televiziji, dok ako ste radili „na crno“ praktično vam nema pomoći i pošto je to vaša sramota to nećete reći ni najbližim prijateljima, a kamoli da izneste u javnost putem nekog medija ako neko uopšte bude bio zainteresovan da izveštava o tome.

Poučeni tim iskustvom, bez namere da ikada zaradimo ni dinar, smo osnovali portal Radnik.rs kako bi pokušali da javnosti približimo teme radnih prava koje smatramo osnovnim ljudskim pravima a ne nečim što je „moglo samo postojati u socijalističkoj Jugoslaviji“.

Finansiramo se dvojako: i kao medij i kao organizacija civilnog društva putem grantova. S obzirom da kombinujemo istraživačko novinarstvo i civilni aktivizam bolju prođu smo imali kao organizacija civilnog društva pogotovu zbog percepcije donatora da je medij koji se bavi radnim pravima nešto što nije atraktivno. Sadržaj na portalu Radnik.rs proizvodimo jedna osoba koja radi honorarno i ja koji radim puno radno vreme.

Na portalu pozivate radnike da vam prijave kršenje prava. Koliko takvih prijava zaprimite na mjesečnoj razini? Čine li direktne prijave većinu slučajeva koje obrađujete ili do tema dolazite i drugim kanalima?

Broj prijava radnika koje dobijemo na mesečnom nivou je stotinak prijava manje-više, a koje nam stižu putem našeg emaila i Facebook stranice koji su glavni vidovi komunikacije sa publikom. Naša posebnost je upravo u tome što te prijave koje dobijamo služe kao osnova za naše izveštavanje, a ponekad podnosimo i prijave inspekciji rada. Do tema dolazimo i ličnim poznanstvima.

Ono što bi istakao je da, na primer, ako objavimo tekst o višegodišnjem radu radnika u državnom Javno komunalnom preduzeću Beogradski vodovod i kanalizacija koji rade godinama po prekarnim ugovorima o privremenom i povremenom radu, posle objavljenog teksta nam se javi više njihovih kolega iz istog preduzeća koji  su prepoznali da su na isti način eksploatisani i da su im kršena radna prava. Takođe, jave nam se i radnici iz cele Srbije koji primete da je modus zloupotrebe zakona isti kao što je objašnjen u našem tekstu, a za koji je zajedničko da rade u javnom sektoru. 

Istražujete i nepravilnosti u radu državnih institucija i radničkih organizacija. Možete li izdvojiti neke od upečatljivijih slučajeva kojima ste se bavili?

Državna institucija sa kojom najviše imamo kontakta je inspekcija rada pri Ministarstvu rada kojoj i sami prijavljujemo nepravilnosti ukoliko nam se obrati veći broj radnika ili neko u većem kolektivu koji je u strahu da može biti identifikovan posle podnošenja prijave. Naime, čak i ako je formalno prijava inspekciji rada anonimna, procedure su takve da će poslodavac saznati ko je podnosilac prijave što znači da će verovatno biti odmazde protiv njega, to jest otkaza. Pišući više tekstova smo analizirali slučaj prvog uzbunjivača u privatnom sektoru u Srbiji koji je dobio otkaz posle anonimne prijave inspekciji rada u kojoj je njegov identitet otkriven što je rezultovalo otkazom. 

Međunarodna organizacija rada (ILO) je takođe detektovala ovaj problem 2019. i tražila od državnih organa Republike Srbije da izmene Zakon o inspekcijskom nadzoru kako bi postupanje inspekcije bilo u skladu sa konvencijom ILO-a.

Takođe, tokom pandemije COVID-19 analizirali smo apsurdnost pravne regulative u Srbiji na primeru  južnokorejske kompanije Jura kojom inspekcija rada nema nadležnost da kontroliše broj zaposlenih u fabričkom pogonu u smeni kao ni njihovu udaljenost na radnom mestu. Inspekcija rada izađe na teren posle prijave i proglasi se nenadležnom i prosledi prijavu sanitarnoj inspekciji koja sutradan izvrši nadzor dok poslodavac za to vreme ima dovoljno vremena da prikaže uslove rada boljim nego što jeste.

Takođe, negde oko 50% prijava prekršajnim sudovima koje podnese inspekcija rada zastari to jest nikada ni ne dođe do sudske presude što znači da 50 % vremena inspekcija jalovo radi. Možda bi rešenje te problematike bilo uvođenje prekršajnih naloga koje bi izdavala inspekcija rada kao što recimo čini tržišna inspekcija za trgovinu ili policija pri saobraćajnim prekršajima.

Što se tiče nepravilnosti u radničkim organizacijama to jest sindikatima svesni smo da one postoje i da nekada sindikati umesto da pomognu radnicima zapravo im otežavaju situaciju i borbu za radna prava, ali se do sada nismo bavili tim temama jer nemamo kapaciteta pored toliko tema kršenja radnih prava od strane poslodavaca.

Kakva su iskustva u komunikaciji i rješavanju prijavljenih slučajeva?

Naša posebnost je ta što smo novinarski onlajn portal ali podnosimo prijave inspekciji rada. Zanimljivo je primetiti nejednakost postupanja, tako da recimo inspekcije rada na jugu Srbije retko postupaju po našim prijavama pa smo prinuđeni da ih prijavljujemo upravnoj inspekciji koja je inspekcija koja kontroliše njihov rad dok recimo inspekcija rada u Novom Sadu postupa u roku od  nekoliko dana i ažurno nas informiše putem elektronske pošte o ishodima nadzora što je zaista pozitivan primer.

Ono što je veliki problem je što inspekcija rada često ne smatra nas kao podnosioce prijave, to jest udruženja građana ili u nekim slučajevima sindikate, kao stranke u postupku pa dostavlja šturo obaveštenje da je inspekcijski nadzor izvršen bez navođenja ishoda inspekcijskog nadzora. U tim slučajevima nam je jedina opcija da podnesemo zahtev za slobodan pristup informaciji od javnog značaja kako bi došli do izveštaja inspekcije i ishoda nadzora.

Ono što bi istakao je da smo kao aktivistčki portal podnosili prigovore na nacrte Zakona o dualnom obrazovanju i Zakonu o pojednostavljenom angažovanju na sezonskim poslovima. Kao što sam već naveo Radnik.rs je primarno novinarski portal ali pokušavamo da delujemo i u drugim dimenzijama koliko je to moguće s obzirom na naše ograničene kapacitete.

Koliko se susrećete s tzv. radom na crno odnosno radom bez ikakve prijave?

Nisam detaljno upoznat sa situacijom u Hrvatskoj, ali u Srbiji je situacija sa radom na crno alarmantna. Jedna od retkih procena koja postoji je Evropske komisije koja smatra da oko 20 % radnika u Srbiji radi „na crno“. Uglavnom se radi o radu u sektorima građevine i ugostiteljstva. U poslednje vreme u skladu sa svetskim trendovima se pojavljuju i radnici koji putem digitalnih platformi dostavljaju hranu ili vrše prevoz putnika iako platforme tvrde da se ne bave prevozom putnika.

Ono što je veliki problem je to što u Srbiji postoji oko 250 inspektora rada koji prosto nisu dovoljni da kontrolišu sve poslodavce protiv kojih se podnose prijave, pa tako nekada inspektori izađu mesec dana posle prijave radnika što je često kasno. Sindikati stalno apeluju da se poveća broj inspektora rada kojim će biti poboljšana zaštita radnika a i biće povećan prihod budžetu od kazni koje će poslodavci platiti.

Imate li podataka o čitanosti i tko vas pretežno čita?

Naša čitanost varira od 15 - 30 hiljada čitalaca mesečno pa naviše. Ono što nam povećava čitanost je i prenošenje naših vesti od strane mainstream novinarskih portala u Srbiji kao što su N1, Danas, portal 021, Blic, Nova.rs  i slični. Čitaju nas uglavno srednje obrazovani radnici muškog pola između 35 i 45 godina koji se najviše susreću sa fizičkim poslovima i teškim uslovima rada na svojim radnim mestima.

Žene su u manjini naših čitalaca ali bi voleo da istaknem zapažanje da kada nam žene prijave neku nepravilnost ili svoj slučaj koje su prijavile inspekciji rada one retko odustaju već uporno guraju do kraja dok muškarci koji su naši čitaoci nam često pišu, iskažu neku muku ali prekinu komunikaciju ubrzo. Možda bi od ove prakse moglo da se napravi neko sociološko istraživanje.

Surađujete li sa sindikatima ili nevladinim sektorom i kakva su iskustva?

Možemo se pohvaliti da sarađujemo sa praktično svim sindikalnim centralama u Srbiji a posebno bi istakli saradnju sa UGS „Nezavisnost“ sa kojim smo sarađivali na istraživanju o radu putem privatnih studentsko-omladinskih zadruga koje dozvoljavaju rad osoba do 30 godina sa minimalnom pravnom zaštitom radnika i malim porezima. Za razliku od student servisa u Hrvatskoj kod nas su zadruge privatne i često se nalaze na istim adresama sa agencijama za privremeno zapošljavanje a neretko imaju i iste direktore što jasno ukazuje na zloupotrebu.  

Što se tiče nevladinog sektora ponosni smo da sarađujemo sa organizacijama koje se bave temama rada kao i onim više mainstream koje se više bave borbom protiv korupcije i transparentnošću vlasti. Nevladin sektor koji se bavi temama rada i socijalnih i ekonomskih prava je mali pa se čvrsto držimo zajedno i tesno sarađujemo.

Zanimljivo je da pomenute mainstream nevladine organizacije koje se ne bave temama rada shvataju naš inovativan pristup, kao recimo jedno istraživanje o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru u Srbiji koje je na snazi od 2012. godine a koje je dovelo do toga da se poveća broj prekarnih, radnika putem studentskih zadruga kao i agencijskih radnika. Tako recimo čak i glumci u Narodnom pozorištu u Beogradu rade putem agencija za zapošljavanje, a ne smatraju se zaposlenima jer rade preko posredničke agencije. Formalno se poštuje zabrana zapošljavanja jer se gleda „headcount“ ali se troši još više novca jer se plaća posrednička agencija. Ako je tako u najvećem pozorištu u Srbiji, možemo samo pomisliti kako je recimo situacija u nekom javnom komunalnom preduzeću u malom gradiću na jugu Srbije.

Koliko je teško danas u Srbiji pronaći financije za tip rada kojim se bavite i jeste li prinuđeni na projektno financiranje?

U Srbiji je teško naći donatore jer su konkursi za medije takvi da, recimo na nivou grada Beograda, je skoro nemoguće dobiti finansije dok je od strane Ministarstva kulture moguće dobiti projekte ali oni ne omogućuju funkcionisanje ni jednog zaposlenog na minimalnoj plati na godinu dana. Na početku kada smo kretali smo bili projektno podržani od Ministarstva kulture na čemu smo veoma zahvalni jer nam je dalo mogućnosti da se razvijemo i steknemo samopouzdanje, ali to ne vidimo kao ozbiljnu opciju koja omogućava stabilnost funkcionisanja. Takođe, postoje i konkursi Ministarstva rada ali mi se ni ne možemo prijaviti na konkurse jer se oni bave pomoći invalidima, ratnim veteranima i slično, dok mi koji smo neobična mešavina medija i nevladine organizacije nismo prepoznati.

Koliko se mediji u Srbiji bave temama koje pokrivate na portalu?

Situacija u Srbiji je veoma polarizovana. Veliki mediji i novine promovišu povećanje zaposlenosti, ekonomski prosperitet i razvoj koji je dominantan narativ ali ne pominju cenu u pogledu prekarnog rada, lošijih uslova rada i poginulih radnika. Alternativni mediji i portali u Srbiji se bave radnim pravima i mislimo da smo našim radom doprineli tome, ali te teme su kratkog daha, bez zalaženja u uzroke i suštinu problema.

Vest je kada neki radnik pogine, kada se održi štrajk radnika koji nisu dobili 6 meseci platu ali mainstream mediji ne istražuju da li će neko biti procesuiran zbog odgovornosti za pogibije radnika ili kako je došlo do toga da 6 meseci cela fabrika od 500 zaposlenih ne dobije ni dinar plate. Zato je i naš pristup takav da se detaljno bavimo specifičnim problemima koje ne pokrivaju mainstream mediji, na primer trenutno se bavimo time što freelanceri i pored dogovora sa Vladom Srbije u pogledu oporezivanja i dalje ne mogu da upišu radni staž.

Recimo, tema zabrane rada nedeljom u trgovini se u poslednje vreme pojavljuje u medijima u Srbiji, ali ona je suštinski krik upomoć zaposlenih u trgovini koji, kako tvrde, rade 6 dana u nedelji, imaju male zarade i slabo im se poštuju radna prava.

Pored toga, pratimo suđenja predsednika sindikata koji su dobili otkaze. Istakao bi slučaj Ivice Kostića predsednika Samostalnog sindikata u velikoj domaćoj trgovinskoj kompaniji DIS koji već 4 godine vodi spor kako bi dokazao da je otpušten zbog toga što je vođa sindikata. Čak je i Poverenica za ravnopravnost utvrdila da je Kostić dok je radio bio diskriminisan zbog sindikalne pripadnosti ali to nije sprečilo da dobije otkaz.

Kakvi su planovi s portalom u budućnosti, namjeravate li širiti područje djelovanja?

Nažalost trenutna situacija sa finansiranjem Radnik.rs je takva da ćemo uskoro biti primorani da smanjimo produkciju ali ćemo nastaviti da radimo. Širenje područja delovanja za sada nije jedna od opcija. Bura nailazi ali se nadamo najboljem. Završiću sa citatom koji sam skoro video na jednoj izložbi „Za borbeni optimizam bez sentimentalnosti“.


Naslovna fotografija: Radnička prava
Intervju vodio:

Jovica Lončar


    Preporučite članak: