O radu patronažne službe u Srbiji, pogotovo o njenom dosegu u zajednici te promjenama koje joj je dovela privatizacija zdravstvene zaštite, razgovaramo s medicinskim sestrama Vesnom Krsmanović i Živanom Đurić.
Na koji način je uređen rad patronažne službe u Srbiji?
V: U radu se najčešće vodimo vodičem za rad. Iz njega se vidi, recimo, koliko sestara je potrebno na koliko stanovnika, koje su nam ciljne grupe, itd. Makar nama target grupa jeste cijela porodica, nevezano da li je to babinjača, da li je to novorođenče, osoba preko 65 godina, nama je svaki član porodice dobrodošao. Vi sa zdravim i bolesnim članom porodice imate šta da pričate. Kod zdrave porodice pričate kako da unapredite zdravlje, kod bolesne kako da eventualno rešite neke probleme. Znači, to podrazumijeva i primarnu i sekundarnu i tercijarnu prevenciju.
Za koliko stanovnika skrbi svaka patronažna sestra?
Ž: Naša opština ima oko 36 hiljada stanovnika, točno onoliko koliko treba po propisima, znači 8. Računamo da svaka ima oko 4 hiljade pacijenata.
Je li to puno ili malo?
V: Ovisi kakav vam je teren. Ako vam je teren razvođen kao moj (gradska sredina), gubite puno vremena na putovanje od lokacije do lokacije, a to vam nitko ne računa i to je prilično naporno. Mi radimo i po nalogu lekara i ostalih službi, ginekologije... Najčešće je to po nalogu lekara opšte prakse. Ima i drugih stvari, recimo, mi imamo finu suradnju s bolnicama. Neku populaciju mi možda i ne znamo, ili su novi pacijent za koje dobijemo otpusno pismo na mejl. Kada dobijemo otpusno pismo, idemo u porodicu čisto da proverimo kakva je situacija, kakvi su socijalni uslovi, i da utvrdimo potrebu za negom. Utvrdimo potrebe i prema potrebama rešavamo probleme. Mi imamo taj plan nege i neke ciljeve, a na kraju radimo evaluaciju. Tako da baš radimo po procesu zdravstvene nege.
Što sve rade patronažne sestre uz posjete pacijentima u njihovim domovima?
V: Svaka od nas ustvari ima segment za koji je zadužena. Neko vodi školicu za roditeljstvo, ovo što Živana radi je deo toga. Ja imam završenu licencu za deo rada o dijabetesu i licencirani sam predavač prve pomoći. Ja sam u savjetovalištu za dijabetes, a u školici za roditelje vodim povrede dece u saobraćaju.
Ž: Radimo i zdravstveno prosvetni rad sa decom školskog uzrasta. Kod nas u školskom dispanzeru deca dolaze na preglede, tada obavezno imamo pripremljene teme zavisno od uzrasta koji dolazi. Ako je, recimo, sedmi razred, onda radimo zdravstveno ispravnu ishranu kroz radionice.
ZDRAVSTVO I OBRAZOVANJE TREBAJU BITI POVEZANI
Kako izgleda zdravstveno-prosvjetni rad sa školarcima?
V: Kad radite sa decom, to s ne može da bude monotono. To je dovijanje na razne načine, osmišljavanje novih igrica, sve uz igru oni nešto nauče. Danas sam imala 8. razred, recimo. I onda vidite koliko oni ne znaju da razlikuju neke stvari, a došli su do 8. razreda, ikoliko u sistemu obrazovanja nema mesta za zdravstvo kroz sazrevanje dece. Tu se vidi da ne trebamo da izlazimo iz škola, već da budemo vrlo infiltrirani. Mi imamo sreće da imamo dobru komunikaciju sa školama, ali mislim da je ranije bilo mnogo bolje osmišljeno.
Zdravstveno-prosvjetni rad u obrazovnim ustanovama je isto dio redovitih posjeta? Možete li nam opisati neki konkretni slučaj?
V: To je dio koji imate po vodiču, to je plan. Generalno imamo dosta dobru saradnju s vrtićima – tu je taj zdravstveno vaspitni rad prisutan. U školama radimo prema kalendaru zdravlja ili prema uzrastu dece. Teme razvrstavamo po starosnoj dobi, ali u slučaju da se pojavi neka problematika, onda mi ciljano idemo za tu neku temu. I za to imamo razrađen sistem. Recimo, ako je u pitanju higijena u određenom trećem razredu, obuhvatim sve treće razrede. Nastavniku koji vodi to odeljenje signaliziram koje je dete u pitanju i ostavim flyere svima, objasnim na koji način se provodi tretman. Ima opravdano iz škole, roditelji se obaveste i daju im se uputstva na koji način da se ponaša. To isto smo radili i u domu za nezbrinutu decu – pedijatar i ja složili smo neko predavanje, pričali različite stvari, signalizirali kolegama tamo kako da sprovode higijenu i tako dalje. Bivamo pozvani po razno raznim osnovama. Imam utisak da bi tu trebalo još urediti sustav, od obrazovanja, zdravstvenog vaspitanja u školi, pa do same veze između prosvete i zdravstva - tu ima propusta. Ali mislim da to nije samo kod nas, već i kod vas. To je nešto na čemu treba raditi, ali to nisu pitanja za nas.
Generalno, mislite li da ste dobro povezani sa službama školske medicine?
V: Mi smo prilično pokriveni kada je školska medicina u pitanju i gledamo da iskoristimo pedijatre. Kada su sistematski pregledi, dok su recimo devojčice na pregledu, mi radimo sa dečacima. Prosto ono, smanjite gužvu. To je ako se radi u kabinetima u dečjem dispanzeru. Ako se radi o školi, onda se većinom radi nešto što je inicijativa škole. To radimo sa internacionalnim školama, oni nas zovu iako imaju svog nekog tko se bavi zdravstvenim aspektima. U komunikaciji smo i s opštinama. Recimo, angažirane smo povodom svetskog dana borbe protiv automobilskog dima, to radi kolegica u sklopu prevencije dima, a uz to ide i prevencija nesreća u saobraćaju.
RAD U ZAJEDNICI
Surađujete li i s radnim organizacijama?
V: Često nas naša medicina rada iskontaktira i onda mi na određenom terenu radimo to i to. To je inače medicina rada koja je u okrilju doma zdravlja i koja radi sistematske preglede. U okviru toga primete probleme ili napomenu nešto oko čega se patronaža može angažovati.
Koliko su takve aktivnosti logistički i materijalno poduprijete, pogotovo ako se odvijaju izvan radnog vremena?
Ž: Baš smo o tome pričale danas - nama je radno vreme do pola 2, ali ostat će se do pola 3. I nikom ništa. Događa se vrlo često kada su pazari zdravlja da radimo duže, bez obzira što nam je radno vreme do 2 sata.
Da li imate problema sa pronalaženjem prostora ili drugih resursa za takve aktivnosti?
Ž: Slabo mi dobijemo sredstva za bilo kakve vaspitno-zdravstvene aktivnosti, mi to sve financiramo sami. I osmišljavamo, i anagažujemo prijatelje i muževe…
Je li rad u zajednici u opisu vaših redovnih zadataka ili se tretira kao nešto izvan toga?
V: Ne, sve je to u opisu zdravstveno-vaspitnog rada sa stanovištvom. To može biti i izložba, može biti jako šaroliko i dinamično. Vi praktički kreirate svoj dan kako smatrate da treba.
Ž: Tijekom radnog dana, mi moramo da imamo 5 ulazaka u porodicu plus zdravstveno-vaspitni rad. To može biti individualni rad, može biti grupa, ali morate da vodite računa o prioritetima. Ne možete sad da idete po nalogu kod osobe koja boluje od neke zarazne bolesti i onda kod novorođenčeta. Znate koji su vam prioriteti i napravite dobar plan. Mi ujutro gledamo evidencije, ispišemo gde trebamo da idemo i polako krećemo.
Imate li ujutro odvojeno vrijeme za pripreme?
Ž: Obavezno. Planiranje nam je najvažnija stavka.
V: Naravno, uvek tu nešto iskoči, dođe do pomeranja, kao i u svakoj službi. Recimo, naknadno nam pošalju otpust, a babinjaču i novorođenče vi morate da obiđete, nevezano što ste završili radno vreme i što je niste planirali taj dan.
Da li je vrijeme koje možete provesti s pacijentima limitirano?
V: Jeste, ali vi često izlazite iz tog vremena. Prva poseta babinjači je predviđena za nekih sat i po vremena, ali ako i izađete iz tog vremena, šta sad. Ne mogu da gledam na sat i da kažem: “Izvinite, znate, ja sad moram da idem”.
Ž: A drugde završite za 10 minuta. Posete oboljelima su većinom do pola sata.
Možete li doći i na poziv stanovnika?
V: Da, možemo doći na poziv stanovnika, po nalogu lekara, na intervenciju komšiluka, prijatelja, rodbine... Vi signale dobivate iz lokalne zajednice. Recimo, imamo odličnu suradnju sa Centrom za socijalnu zaštitu. Kod nas socijalni radnici ne rade po rajonima, jednostavno je svatko zadužen za neki aspekt. Imaju koordinatora koji raspoređuje aktivnosti svakom socijalnom radniku. Mi u posetu određenoj porodici uvek idemo u timu s njima i po zajedničkoj proceni evidentiramo stanje i pratimo dalje. Bilo da se radi o zlostavljanju, zanemarivanju, nekoj socijalnoj potrebi, uvek smo u komunikaciji sa socijalnim radnicima.
Ž: Svaka od nas dugo radi na svom mikrorajonu. Mi poznamo te porodice generacijama i drugi suradnici, ne pričam sad konkretno za lekare i socijalne radnike, za bilo koga kome je potrebna informacija, mogu se obratiti patronažnim sestrama. I oni nas prihvataju kao dio komšiluka.
PRIVATIZACIJA PRIMARNE ZDRAVSTVENE ZAŠTITE U SRBIJI
Jesu li domovi zdravlja u Srbiji privatizirani?
V: Ne, ne. Imate domove zdravlja koji su društveni, javne ustanove. Međutim, novi, privatni domovi zdravlja koji se otvaraju, oni imaju određene službe koje rade, ali dosta njih radi na poziv. Znači vi nemate stalno prisutno nekoga, nego kada se naručite, onda taj netko bude prisutan. Ne funkcioniše to baš na najbolji način.
Ž: I naravno, nemaju patronažu, nego imaju patronažu za konkretno nešto.
Po čemu se privatna patronaža razlikuje od javne?
V: Mi se zovemo polivalentna patronaža, zato što radimo bukvalno na ljudima od 0 do 100 godina, pokrivamo čitavu populaciju. U privatnim domovima zdravlja se patronaža bavi nekim specifičnim problemom.
Ž: Razlika između sestara u privatnim ustanovama i nas je u tome što je njihov zadatak da rade posao, a naš je zadatak da ne radimo umesto porodice nego da radimo sa porodicom, da ih edukujemo kako da oni sami rade, da ih osnažimo. Mi radimo na tome, a babica koja bi došla iz porodilišta bi rekla: “Jao, vidi, to ti ne možeš, to mogu ja. Ne znaš ti da dojiš, evo tebi formula” - jer ona je dobila pare za to da ponudi mleko. Tako da, tu je ključna razlika - nije znanje znanje znati, nego je znanje znanje dati. Mi imamo mnogo širi delokrug rada.
Što to konkretno znači?
V: Nekad ljudi ni ne znaju tko im radi davanje injekcija, tretman bebe i takve stvari. Kod nas u državnim domovima zdravlja je odvojena terenska služba koja se bavi tim delom, kućnim lečenjem. Znači, imate kućno lečenje, to su lekari i sestre koji izlaze na teren za pacijente koji ne mogu da odu lekaru, a imate patronažu koja se bavi preventivnim radom. Recimo, ja u okviru naše službe preveniram situacije u vezi dijabetesa, radim obuku pacijenta za davanje insulina, da se pacijent osamostali u takvim situacijama. To u okviru privatnih domova zdravlja apsolutno nemate.
Ž: Imamo i problem privatnih rodilišta, žene se sve češće porađaju privatno.
A kako je to iz perspektive pacijenata organizirano, pokriva li se išta kroz zdravstveno osiguranje?
Ž: Oni imaju pravo izabrati.
V: Pacijent sam finansira ako hoće da ide u privatnu ustanovu, bilo da je to njegovo privatno osiguranje ili direktno, ali ne može preko fonda zdravstvenog osiguranja da to pokrije. Ide se na to da ćete vi moći da izaberete privatnog lekara pa će neke usluge plaćati i fond.
Kako se određuje kojem doktoru ide pacijent? Rajonski ili drugačije?
V: Pacijent bira lekara. Možete živjeti u Novom Beogradu, a dolaziti ovde lekaru. To je pacijentov izbor. Niti mu firma mora biti u rajonu gde ima lekara. Sad je pitanje samo, isto tako kao što mi imamo broj pacijenata, tako i lekar mora imati određeni broj pacijenata. Tako da recimo, ako ja želim vas, a vi već imate određeni broj pacijenata, ne možete me primiti i onda jednostavno biram nekog drugog tko mi je na raspolaganju ili po blizini stanovanja ili blizini firme.
Ž: Lekara pacijenti mogu da biraju u domu zdravlja, ali patronažu ne mogu da biraju. Tako da one koje se porađaju privatno, imaju mogućnost da biraju, mogu da izaberu državnu patronažnu sestru ili će i dalje plaćati njihovu privatnu.
A gdje se onda vode kartoni babinjača, kod privatnih liječnika ili patronažnih sestara?
Ž: I to je njen izbor, može da izabere da ide i da se nastavi da se leči u privatnom, a može i u državnom. A može i u jednom i u drugom.
Tu se vjerojatno dosta gubi na skupljanju informacija.
Ž: Jeste, jeste, patronaža gubi dosta.
V: Oni imaju pravo izbora, ali mi imamo formular kada dođemo kod nekoga tko je izabrao privatno, onda on potpisuje da je upoznat sa svime što nudimo i da ne želi. Onda ja ne odgovaram za to što je on odabrao.
SAVJETOVALIŠTE HALO BEBA
Kako sve ostvarujete kontakt i komunikaciju s rodiljama?
V: Imamo jednu liniju, zove se Halo beba, koja svakodnevno iz svih porodilišta skuplja otpuste i prema mestu stanovanja koje porodilja daje, predaje ih lokalnom domu zdravlja. Pošto patronažne sestre rade na tom telefonu, one nazivaju prvo porodilju, proveravaju otpust, da li je došla doma s bebom, da li je sve u redu, uzimaju kompletno podatke i tada obaveštavaju dom zdravlja da je porodilja na tom i tom terenu i najavljuje patronažnu sestru klizno između 8 i 14h. I mi po tom nalogu koji stigne mejlom vidimo svako veče što je stiglo za sutradan ujutro, tako pravimo i planove i izlazimo na teren. Vrlo često tu na Halo beba sama porodilja kaže trebaju ili ne trebaju patronažne sestre, a ako kaže da joj ne treba, mi smo dužni da dođemo zbog tog potpisa i da joj damo informaciju, da zna koju uslugu ona ima od doma zdravlja.
Koliko dugo postoji Halo beba?
Ž: Ima i više od 10 godina. Ja radim tamo konkretno od 2010. U tome ima jedna komponenta od strane UNICEF-a, kao podrška dojenju, s obzirom na to da je u Srbiji jako mali procenat majki koje isključivo doje svoje dete. Isto vam je to u Hrvatskoj i kod nas. To je neki procenat od 12%, što je poražavajuće. Poražavajuće u tom smislu da na svakom ćošku imate školu za trudnice za dojenje, a kad pogledate procenat se naprosto pitate što mi radimo, kako je to moguće. Zbog toga je, između ostalog, kao podrška majkama formirano to telefonsko savetovalište. Da majkama bude dostupan telefon 24 časa, da mogu da nas pozovu. Radimo mi, konkretno, patronažne sestre. I opet, podržavamo ih, osnažujemo. Stalno im govorimo "dobro je, sve ti to radiš kako treba, nastavi tako da radiš, imaš mleka", a pritom gledamo parametre. Prvo ispitamo pa onda osnažimo.
Tko je nadležan za Halo bebu?
Ž: Gradski zavod za javno zdravlje. To telefonsko savetovalište vodi patronažna sestra. Ona ga je i osmislila.
Savjetovalište je ograničeno na Beograd?
Ž: Svi u okviru Srbije zovu, čak i iz inostranstva, iz Hrvatske, Kanade... Pomogne im, zato smo i tu.
V: Ipak je telefonsko savetovalište specifičnije u odnosu na to kada nekoga imate ispred sebe i posmatrate ga, kada verbalnom i neverbalnom komunikacijom možete ispratiti i povežete sve. Ovo je baš onako da se oslonite na svoju intuiciju.
Koliko poziva se uputi na Halo bebu na dnevnoj bazi?
Ž: Imamo minimum 350 poziva u toku večeri, a radimo 24 sata, i noću.
Radimo, smenjujemo se, ne možete raditi više od 1 nedeljno jer biste se pretvorili u aparat. Ljubaznost je na prvom mestu, a učimo se i strpljenju da ih uvek saslušamo do kraja, to nam nekako fali, navikle smo da pričamo, pričamo, pričamo. Moramo aktivno da slušamo, da znamo kako da mamu smirimo. Posle toga je nazovemo i napravimo kontrolni poziv, pitamo da li je naš savet doista pomogao. I mogu da vam kažem da su zadovoljne. Godinama funkcionišemo. I opet, pored svega toga je poražavajući broj žena koje samo doje.
Koliko pacijenti prepoznaju ulogu patronažne službe unutar sustava?
Ž: Moram priznati da ljudi nisu nešto baš zainteresovani da pričaju o preventivi. Kad vide nas, kad krenemo onako o zdravoj ishrani, a ono ljudi socijala, nemaju ni za osnovne potrebe... Mislim da je to malo suvišno pričati kod njih.
V: Imate i šećeraše kojima preporučate jednu vrstu ishrane, na koji način treba da se ponaša, a oni nemaju ni za osnovne stvari. Hoće ljudi da dobiju informaciju, naravno, ali koliko je sve to primenivo i koliko su otvoreni, sve zavisi od pristupa. Vi ako nemate dobru komunikaciju i ako ne pokažete brigu za tog neko i vidi se da ste došli nespremni, onda nema ni povratne informacije.
Na koji način vas onda pacijenti doživljavaju?
Ž: Ja mislim da mi njima više služimo da im nekako ispunimo to vreme, vrlo često su ljudi sami. Mnogo im znači, kao da radimo neku površnu psihoterapiju. Znači ljudima kad im kažete da će biti u redu ili kako ste mi danas lepi, odmah nekako se ljudi drugačije osećaju. Sve mi vladamo tim komunikacijskim veštinama.
POLOŽAJ PATRONAŽE U ZDRAVSTVENOM SUSTAVU
Da li u školi imate predmet komunikacija?
Ž: Nažalost, ne. Ja ne znam kako nas izaberu, kako dođemo u patronažu. Konkretno, mene je izabrala moja glavna sestra, povukla me s ginekologije. Valjda se nekako međusobno prepoznamo. Prvenstveno kroz školovanje, obrazovanje, neko to prepozna, primeti sa strane i poziva u patronažu. Znam sestru koja je došla da radi i nije mogla da stane pred vrata. Jednostavno ima problem s tim tipom rada. Moram priznati da ni meni nije bilo lako, nijednoj od nas bilo lako u početku, ali kroz radno iskustvo čovek se na sve navikne.
V: Za rad u patronaži morate biti poprilično informisani – o terapiji, o raznim bolestima, znati o interakciji lekova kada dajete terapiju. Stalno da prikupljate što je novo, prosto da biste imali informaciju što raditi s pacijentima. Svaki pacijent vam je nekakvo iskustvo novo i možda čak pomoć da rešite neki drugi problem kod nekog drugog.
Razlikuje li se to od rada medicinskih sestara u ambulanti?
V: Da. Morate, za razliku od sestre koja radi na bilo kom drugom odeljenju koje je uže, poznavati i ono što se tiče ginekologije i ono što se tiče internističkih stvari. Bukvalno sve. I još, u svakom segmentu vi morate da imate taj pedagoški deo. Ponekad se u ambulanti javimo na telefon umjesto sestre (inače to ne radimo) i ljudi se uvijek iznenade koliko smo ljubazne. Mi smo naučeni da tako funkcioniramo, na prvom mestu je to da pacijent razume što sam mu rekla. Problem je u tome što je sestra u ambulanti fizički preopterećena pa se gubi ta ljubaznost.
A koliko je patronaža prepoznata u sustavu zdravstva?
Ž: Pa ne znam da li znaju sve koleginice u domu zdravlja što mi radimo.
V: To je veliki problem, znate pošto smo i ovako, kako da to kažem, malo svestranije u odnosu na ostale. Da budem iskrena, i najškolovanije. Kao medicinska sestra imate mogućnost školovanja, ali pitanje je koliko to sustav prepoznaje. Ja sam sama platila svoju specijalizaciju zato što ja kao kadar ne trebam domu zdravlja. U sistematizaciji nas ne prepoznaju kao kadar. Oni hoće koristiti usluge, ali sa što manje ulaganja.
Ž: Ja upravo neću da završim specijalizaciju koju je završila Vesna iz prostog razloga što nikada neću biti nagrađena za to. Nije mi problem, kud sam studirala tri, studirat ću još godinu dana. I platit ću toliko koliko treba da se plati, čak ni tu nije problem. Jednostavno neću iz principa jer nitko ti to neće vrednovati. Jer zašto bi oni plaćali sestre sa specijalizacijom kad isti posao može da im izvršava sestra sa srednjim obrazovanjem? To što mi sada nadograđujemo, školujemo, to radimo radi sebe, ne radi novca.
Koje je radno vrijeme patronažne službe?
V: Služba nam radi uvijek, ne znam da li je to slučaj kod vas.
Ž: To su dežurstva praznicima, vikendom, elementarnim nepogodama... Znači 365 dana u godini.
V: Imamo dežurstvo dva vikenda u mesecu, jedna subota jedna nedelja. I pokrivamo sve, radimo celu opštinu. Sve otpuste, sve izlaske, sve što inače radi bilo koja od kolegica, to se pokriva.
Koliko dugo radite u patronaži? Jeste li tijekom radnog vijeka možda primijetile neke velike promjene?
V: Ja sam dvadeset godina u patronaži. U principu nije se puno promijenilo, ali mislim da smo ranije imali mnogo odrešenije ruke, mnogo ste mogli više uraditi, sredstava je bilo mnogo više i sistem je prepoznavao te usluge mnogo više nego sada. Ž: Sećaš se kad smo bili na Jahorini da tamo patronaža više uopšte ne funkcionira? Republika Srpska, Bosna. Mi smo razgovarale sa koleginicama i kaže jedna – patronaža, divno, ja sam nekad radila kao patronažna sestra, sada sam na pedijatriji jer je patronaža ukinuta.
Je li unutar sestrinstva organizirano cjeloživotno obrazovanje?
Ž: Morate skupljati bodove da bi obnovili licencu. Bodove mora da prikupimo u toku godine što u okviru edukacije u domu zdravlja, što van doma zdravlja, da bi smo mogli da obnovimo licencu. Ja mislim da je to svuda isto.
V: Naravno kada prisustvujete negde, da kažem, van zemlje onda dobijete veći broj bodova. Mi kao patronaža uvijek imamo veći broj bodova zato što mi učestvujemo na mnogo aktivnosti. Na te kongrese odlazimo sa nekim svojim izlaganjem, prosto dostignućima, evo ko što smo otišli kod vas tamo. Mi samo dobijemo slobodan dan. Prevoz, ovo ono, morate sami platiti.
Tko regulira licence? Komora?
V: Tako je.
Za što je još zadužena Komora?
Ž: Oni bi trebali da organizuju edukacije.
V: Ja ne vidim to što rade. To je smešno, nama više radi sindikat nego komora. Sindikat nam financira odlazak na neku edukacije, Komora ne.
Radi se o granskom ili stručnom sindikatu?
Ž: To je naš sestrinski sindikat. Prije je sindikat bio u okviru celog doma zdravlja, a sada je na razini države. Ovaj sindikat nam mnogo više izađe u susret, za sve naše potrepštine što se naše profesije tiče.
Kako to da ste odlučili da to bude sestrinski sindikat?
V: Zato što se lekari vrlo često izbore za nešto njihovo i oni su na prvom mestu, to je uvijek tako bilo.
Ž: A nas ima puno, što ne bismo imali svoj sindikat. Jednostavno, koleginice su se skupile – ima nas puno, ajmo mi nešto da radimo. Naš sindikat je odličan, baš smo ponosne na njega.
Jeste li zadovoljne suradnjom s kolegicama unutar patronaže? Kako ta suradnja izgleda?
V: Svaka od nas ima nešto čime se uže bavi, mi se dopunjujemo. Služba ko služba ne funkcioniše tako da sve ne stoji na jednom mjestu, mi jednostavno timski radimo. Uvek vidimo napredak svoga rada. To je razlika između doktorskog posla i sestrinskog posla. Vidite vi i na previjanju kako rana zarasta, ali ne vidite svaki dan tog pacijenta. Jednom dođe vama, drugi put u drugu smenu, pa ga i ne vidite, to nije to. Ako vi imate bebu u patronaži, vidite kako odrasta, vidite koji je problem, koliko ste rešili. A to je samo zato što mi volimo to što radimo. Crpite snagu iz tih nekih stvari.
Ž: Ja sam privilegovana zato što radim s rodiljama u poslednjem trimestru trudnoće, a kod nekih nastavljam da radim i nakon što se porode i dolazim im u porodicu. To je onda baš potpuna celina. Retko tko može da bude babica, i da radi s bebicama. Mamama je to ekstra, imaju poverenja u nas, poznaju nas još u toku trudnoće i onda nam je lako da radimo. Ali, onog trenutka kad osetimo da nisu poverljive, nemamo taj problem da nećemo uletiti jedna drugoj.
Na koji način?
V: Imala sam ja situaciju gde je žena išla kod Živane na psiho-fizičku pripremu i više joj se svidelo nego kod mene. To ne znači da ja ne znam radit posao, jednostavno, njoj je više legla Živana i zašto ja da se trpam sad tu?
Ž: Bez obzira što je to Vesnin mikro-rejon, žena je rekla da ide kod mene i to je kraj priče, jer moramo zadržati poverenje.
Intervju je nastao uz financijsku podršku RLS SEE
Izvor naslovne fotografije: Wikimedia Commons/Micki
Razgovor vodile:
Preporučite članak: