Solidarna kuhinja je nezavisni kolektiv iz Srbije koji onima najpotrebitijima priprema hranu, ali pružaju i druge vidove pomoći. Kolektiv je formiran iz potrebe da se na sveprisutne probleme siromaštva i gladi, koji naročito dolaze do izražaja u kriznim situacijama, odgovori solidarnošću i uzajamnom pomoći. S njima je, o rastućoj krizi u Srbiji, medijskom izvještavanju o siromaštvu te solidarnosti u društvu, razgovarala Matea Grgurinović.
Možete li za početak napisati kako je nastala Solidarna kuhinja, kako ste organizirani i koliko aktivista otprilike sudjeluje u njenom radu?
Solidarna kuhinja je nastala kao reakcija na sve veće probleme siromaštva i gladi koji su posebno došli do izražaja u pandemiji. U početku je to bilo dvadesetak nas koji smo se koliko toliko ranije sretali ili poznavali – što iz studentskog pokreta iz 2014, što iz drugih levičarskih i anarhističkih akcija. Početak je bio težak jer smo se odjednom našli pred ogromnim izazovom – pored neverovatne količine posla morali smo da usaglasimo šta i kako želimo da radimo kako bi postavili temelje organizacije. Solidarna kuhinja se sve vreme gradi u hodu, pa nam se i izazovi menjaju. Trenutno u kuhinji ima preko 200 aktivista koji su grubo podeljeni na kuvare, vozače i terence i ima petnestak ljudi koji radi na administraciji i kordinaciji organizacije. Svi rade voloterski zato se trudimo da napravimo sistem gde imamo jasne poslove koje možemo da delimo na male delove i da se dosta rotiramo.
Tko su ljudi kojima dijelite hranu na punktu?
Po hranu dolaze mahom ljudi u situaciji beskućništva, radno nesposobni ljudi, prekarni radnici, penzioneri koji imaju minimalna primanja ili izdvajaju veliki deo penzije za stanove i lekove, samohrani roditelji i svi oni koje su institucije i društvo ostavili na cedilu.
Prošlo je više od godinu dana otkako je pandemija došla u „naše krajeve“ i mnogi od nas nisu ni slutili da će tako dugo trajati. U Hrvatskoj su mnogi ostali bez posla, broj beskućnika rasta, a prave razmjene krize ćemo tek, nažalost, osjetiti. Kako su počeci krize izgledali u Srbiji, a što se sada događa? Imali ste i policijski sat što kod nas nikada nije bio slučaj, a svi građani Srbije „dobili“ su po sto eura od države, što ste kritizirali, između ostaloga, jer samo na području Beograda živi preko 5000 beskućnika, ali i 40.000 Roma, koji žive u neformalnim naseljima, od kojih mnogi ne ispunjavaju uvjete za dobivanje pomoći.
Na početku pandemije mnogo ljudi koji su živeli od neformalnog rada su se našli u baš teškoj situaciji, kao primer često navodimo ženu koja je prodavala čarape na pijaci i od toga hranila troje dece kada se desio policijski čas ona prosto nije imala čime da prehrani decu. Većina ljudi u Srbiji živi od plate do plate tako da je policijski čas ozbiljno ugrozio mnogo porodica. Pored gotove hrane koje smo delili na punktu tada smo delili pakete sa namirnicama porodicama koje su imale mogućnost da same spremaju obroke. Država nema mehanizam da dobro targetira kome je potrebna pomoć pa je podelila svi građanima, oni koji žive na margini društva bez dokumenata su ostali uskraćeni za pomoć, dosta ljudi kojima nisu bile potrebne pare je prosledio organizacijama koje su u tom trenutku pomagale ljudima u krizi.
Vaša hrana izgleda stvarno slasno, a navodite i da ste se oko kvalitete (i sigurnosti konzumacije) hrane konzultirali sa stručnjacima, da jelovnik prilagođavate sezonskoj ponudi namirnica i svakodnevno ga unapređujete. Pišem ovo zato što se često kada govorimo o dijeljenju hrane, pa i pomoći kao takvoj, da je minimum dovoljan ili čak i potreban. Često se smatra da su oni kojima se pomoć pruža sretni jer im je želudac pun. Beskućnici, ljudi koji su puno na ulici, oni kojima prijeti gubitak doma ili su izgubili posao, često su narušena zdravlja, pate od raznih tegoba i potrebno im je više od sendviča ili slatkog soka – potreban im je nutritivan obrok. Kako to komentirate?
Što se tiče obroka koje pravimo tu smo ograničeni načinom rada organizacije, svaki dan kuva 4-5 ljudi kod svojih kuća tako da obroci moraju da budu takvi da svi umeju da ih spreme, ali se trudimo da pravimo što raznovrsnije i kvalitetnije obroke. Naša borba protiv gladi je borba protiv sistema koji stvara siromaštvo i oduzima ljudima dostojanstvo i upravo zato ne pravimo razliku između hrane koju jedemo mi i koju delimo sa ljudima na punktu. Ne smatramo da bismo bili solidarni ukoliko bismo spremali lošije obroke za sugrađane koji se trenutno nalaze u lošijoj ekonomskoj situaciji od nas jer kroz deljenje hrane želimo da ljudima poručimo da nisu teret društva, već članovi koje je sistem izneverio i time pokušamo da im vratimo delić dostojanstva.
Prethodno pitanje me dovodi i do 'lososgatea'. Da pojasnim, nedavno ste se na Facebooku oglasili zato jer ste jedan dan spremili i losos, jer je valjda 'prefin', pa vas odmah zbog toga optužuju. Vaš slogan je 'Solidarnost, ne milostinja' što uvijek napominjete i ističete. Možete li nam to pojasniti i reći kakve veze imaju losos, milostinja i solidarnost?
Neretko smo se susretali sa kritikama kada smo pravili “kvalitetnije” obroke koji su ironično uglavnom bili jeftiniji jer nam ljudi doniraju kvalitetne namirnice. U osnovi te kritike je to što ljudi smatraju da je svako zaslužio svoje mesto u društvu i da su beskućnici sami odgovorni za svoju sudbinu, iz toga sledi onaj ko živi na ulici zaslužuje hranu samo da preživi. Mi pokušavamo da obrišemo granicu između ljudi koji su trenutno u potrebi i ljudi koji trenutno imaju mogućnosti da budu solidarni i često možete čuti da ponavljamo da svako od nas može da se nađe u tom redu za hranu. Skoro svako kada bi popričao sa ljudima na punktu shvatio bi da uopšte nije nezamislivo da se on nađe u istoj situaciji.
Nedavno ste na svojim stranicama objavili priopćenje zbog izvještavanja Telegrafa jer su izbrisani dijelovi vaših odgovora koje ste dali novinarki te uzeti samo oni koji se uklapaju u uređivačku politiku. Možete li napisati što se dogodilo te kako komentirate izvještavanje medija o problemu siromaštva i beskućništva u Srbiji? Fokusiraju li se mediji samo na 'plač i škrgut zubi', tj. tužne ljudske priče ili problem pokušavaju kontekstualizirati i prikazati širu sliku?
Često nam se dešava da mediji žele samo toplu ljudsku priču o “mladim humanim ljudima” jedini put kada smo reagovali je bilo na izveštavanje Telegrafa koji je svaku i najmanju naznaku kritike i ukazivanja na odgovornost sistema i države za situaciju u kojoj se nalaze hiljade naših sugrađana jednostavno obrisao. Ne samo da su izbrisali čitave odgovore, nego su u prepravljanju naših rečenica išli dotle da su na jednom mestu čak iz sintagme „sramno niske penzije” izbacili reč „sramno“.
Mi smo nakon velikih potresa ovdje svjedočili velikoj solidarnosti, a vi brojite sve više volontera. Jesmo li kao društvo solidarni?
Solidarniji smo nego što mislimo, ali mnogo manje solidarni nego što bi trebalo. Ljudi imaju utisak da niko ne brine ni za koga u našem društvu, ali to nije skroz tačno. Možda nas čak i više kontaktiraju komšije, poznanici onih koji su u potrebi, nego oni sami. Ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu imaju svoje mreže solidarnosti, ali svakako to nije dovoljno.
Potrebno je mnogo više empatije, ali je i veoma važno da solidarnost poprimi politički oblik. Nije dovoljno samo da se pomognemo nekome ko je trenutno gladan, već moramo i da dovedemo u pitanje strukture i sistem u kome je moguće da neko bude toliko siromašan da nema gde da spava, gde da jede ili da bude radno eskplatisan tako da ima pishicke ili zdravstverne probleme zbog toga. Ne smemo dozvoliti da postane normalno da građani budu izbacivani iz stanova, da nemaju pristup hrani, medicinskoj zaštiti, da žive bez dokumenata i samim tim žive bez osnovnih ljudskih prava.
Koji su daljnji planovi Solidarne kuhinje? Kad će kuharica?
Pored svakodnevnih aktivnosti organizacije radimo na unutrašnjoj organizaciji, trudimo se da napravimo takvu jasnu strukturu koja se oslanja na funkcije a ne na pojedince, da imamo jasne procedure i deljive poslove da niko ne bi bio previše opterećen. Pored toga usavršavamo naš logistički sistem i trudimo se da što jasnije artikulišemo naše političke stavove i da se sve više povezujemo sa organizacijama sa kojima delimo principe. Takođe je u planu da napravimo brošuru u kojoj bi opisali na kojim principima i na koji način fukcioniše solidarna kuhinja. Nadamo se da će ta brošura makar malo olakšati posao ljudima koji bi hteli da pokrenu nešto slično u svom gradu.
Izvor naslovne fotografije: Solidarna kuhinja
Intervju vodila:
Preporučite članak: